VLADIMIR JEREMIĆ: Ne bih bio srećan sa mnogo novca, ako većina gladuje

Vladimir Jeremić je danas jedan od najistaknutijih građana Novog Sada kada je reč o beskompromisnoj borbi za poštovanje prava, jednakost i pravdu u Srbiji. Za razliku od najvećeg dela građana, aktivan je i na društvenim mrežama, ali i na ulicama, uprkos svojim poslovnim i privatnim obavezama.

Od pružanja podrške zaposlenima na RTV-u koji su bili smenjivani, otpuštani ili raspoređivani na druga radna mesta samo zato što nisu bili po volji režima Srpske napredne stranke, do borbe za usvajanje “Aleksinog zakona”, Vladimir Jeremić bio je viđen na ulicama grada bez obzira na sopstvene obaveze ili vremenske prilike. A, strahu, razume se, nema mesta.

Ovo je razgovor sa Vladom.

Fejsbuk: Vladimir Jeremić

IGOR BESERMENJI: Tokom prethodnih godina, postao si jedan od najviđenijih Novosađana na uličnim akcijama i protestima koji se odnose na kvalitet života građana Srbije – kako je do toga došlo? Drugim rečima, gde pronalaziš motivaciju?

VLADIMIR JEREMIĆ: Uh, pocrveneo sam :), ne znam baš koliko je to tačno da sam jedan od najviđenijih ali se trudim da uvek pomognem, da budem deo nečega što bi nam kolektivno kao društvu i  okruženju doprinelo da imamo kvalitetniji život.  Kada se spomene kvalitetniji život i zdravije okruženje ne mislim isključivo na finansijski momenat kao merilo sreće zato što mislim da ne bih mogao biti srećan sa mnogo novca  ukoliko bi većina oko mene gladovala i stiskala se od nedelje do nedelje, najzad odrastao sam u vreme osamdesetih, u ono doba “zle Jugoslavije”, gde se razlike zaista nisu toliko primećivale. Motivaciju pronalazim upravo u tome što sam siguran, 100% siguran da kao društvo i kao zajednica možemo mnogo bolje. Sve probleme koje imamo trenutno su problemi sa kojima su se i druge države suočavale poput korupcije,  nezaposlenosti, nasilja itd. Uvek navodim primer Amerike, u Americi su do pre pet decenija postojali rasno podeljene škole i rasno podeljeni gradski prevoz da bi pedeset godina kasnije Amerika dobila prvog Afroamerikanca na čelu svoje države, ta promena se nije desila preko noći. Vidimo da su danas na primer  Češka pa i susedna Rumunija mnogo uznapredovali i za taj i toliki napredak su potrebni sa jedne strane odgovorni ljudi u politici i sa druge strane odgovorni građani. Dakle, demokratija i otvoreno društvo su nešto što se razvija i na čemu se mora stalno raditi, bez obzira ko je na vlasti.

IGOR BESERMENJI: U kojoj meri misliš da Novosađanke i Novosađani razumeju tvoj aktivizam i šta ti najčešće kažu ljudi koje si pokušao da izvedeš na ulicu, ali u tome nisi uspeo jer naprosto nisu zainteresovani?

VLADIMIR JEREMIĆ: Desi se nekada da me moja  supruga pita : “Kakav sad opet skup i može li Vladimire da prođe išta bez tebe?” 🙂  Kada kažem ljudima na primer ” Ej, ‘ajde idemo u nedelju da ćutimo dve minute na trgu, na skupu koji svake nedelje organizuje neformalna grupa “2 minuta tišine” i da na taj način skrenemo pažnju na zahtev za usvajanje “Aleksinog zakona” protiv vršnjačkog nasilja, mnogi mi kažu “važi, gari” pa se ne pojave. Neke opet mrzi da se pokreću zbog bilo čega jer smatraju da se ništa neće promeniti, njih ćemo još tokom intervjua spominjati, dok ima i jedan broj ljudi koji jednostavno ne stižu bilo gde da idu i bilo šta drugo da radi osim preživljavanja. Znaš, kada neko radi 12 sati svaki dan da bi samo prehranio porodicu, verujem da mu nije baš do cimanja i izlaska na trg po kiši, hladnom vremenu ili nedeljom popodne i tu se sada vraćamo opet na one prve koje mrzi da izađu na trg ali ih ne mrzi da sede tokom skupa u Zmaj Jovinoj, pijuckaju kafu i gledaju nas kako držimo papire na kojima piše “Hoću Aleksin zakon!”. Upravo na takve “smorene” građane  mislim kada kažem da su društvu potrebni i “odgovorni građani” jer zaista ne razumem da neko može da prolazi pored nepolitičkog skupa, pored ljudi koji stoje na trgu i drže papire na kojima piše “Stop svim oblicima nasilja” i “Zaustavite vršnjačko nasilje!” i “Hoću Aleksin zakon” i da podrugljivo  dobacuju tim borcima protiv nasilja “vid’ ovih budala!”, “hahaha, ko su sad ovi?! Mada, moram priznati da je bilo i pozitivnih primera da ljudi zastanu i saslušaju ono što svake nedelje u 15h na trgu Slobode govori gospodin Vladimir Vava Jovanović koji je i pokrenuo celu tu priču, zajedno sa još nekoliko Novosađanki i Novosađana. I ne samo tu priču u vezi nasilja, neformalna grupa “2 minuta tišine” je održavale skupove  i zbog zagađenja Dunava, protiv korupcije koja je rak rana ovog društva, itd.

IGOR BESERMENJI: Koje bi od akcija u kojima si učestvovao, ili i danas učestvuješ, izdvojio kao najznačajnije za građane Srbije u ovom trenutku?

VLADIMIR JEREMIĆ: Dakle, pored rešavanja pitanja siromaštva i odnosa prema najranjivijim grupama našeg društva kao što su stari i osobe sa invaliditetom, danas jedno od najbitnijih pitanja u ovom društvu je usvajanje “Aleksinog zakona” radi efikasnijeg  rešavanja vršnjačkog nasilja. Zato što se vaspitanje donosi iz porodice, sve izlazi iz porodice uz uticaj  škole i  okruženja, a naše društvo i okruženje su prepuni nasilja. Pogledajte samo naslove u medijima, skoro da više i nema dana da ne bude ubijena žena, da se školarci ne izbodu noževima, da neki učenik ne udari nastavnika itd. Došli smo do toga da je maloletnički kriminal postao jedna kriminalnih grana u državi, da neke nazovi televizije sasvim slobodno i tokom celog dana promovišu, blago rečeno, nedolično ponašanje, bahatost  i prostakluk svake vrste, bez ikakvih sankcija i osude. Deca sve to gledaju, ne prate sva deca to to tv smeće ali dobar deo prati i shodno tome, prave sebi merila i standarde, naravno potpuno pogrešna merila. Sve to zajedno daje sliku društva u kojem se bahatost i nasilje podstiču, sliku društva u kojem se šalje poruka da ne treba ničeg da te bude sramota, da je sve dozvoljeno i to je pogrešno jer bahatost i nasilje ne treba da budu nešto čime bi se neko ponosio. Još jedno veoma bitno pitanje na kojem ću svakako poraditi u narednom periodu i lično se angažovati, jeste i peticija za smanjenje uslova osobama sa 100% invaliditetom za odlazak u penziju. Mislim da je za odlazak u penziju osobama sa 100% invaliditetom nekada uslov bio dve godine radnog staža, a da je po mojim poslednjim saznanjima to pre nekog vremena povećano na čak 5 godina radnog staža što je zaista monstruozno. Svako ko ima cerebralca u porodici ili osobu sa invaliditetom o kojoj brine svakodnevno, zna o čemu govorim. Dakle, smatram da bi kao društvo i država  trebali imati bolji odnos prema osobama sa invaliditetom te im omogućiti taj jedan jedini prihod bez obzira na radni staž jer je jedan deo osoba sa invaliditetom bez ikakvih prihoda i primanja kao i bez ikakve mogućnosti zaposlenja. Takođe, smatram da bi država trebala više da obrati posebnu pažnju na trudnice sa invaliditetom, porodilje sa invaliditetom i generalno više da obrati pažnju na majke sa invaliditetom zato što bi tim ženama i porodicama svakako trebao dodatni vid pomoći. Poboljšanje prava žena je uvek vodilo ka celokupnom napretku društva.

IGOR BESERMENJI: Kako bi ti pokušao da objasniš fenomen sve većeg nezadovoljstva građana kvalitetom života u Srbiji, koji međutim ne prati i volja da se iskoristi aktivno biračko pravo izlaskom na izbore? Ko je tu lud?

VLADIMIR JEREMIĆ: Kao što rekoh već, mora se razumeti da je ljudima izuzetno teško, da mnogi od njih rade za manje od 200 eura mesečno, samo za minimalac i da sa tim novcem prehranjuju i školuju svoje porodice, plaćaju račune i pate se već godinama. Zašto ne potraže nešto bolje? Mnogi jesu i mnogi su otišli u inostranstvo, mnogi neće moći otići što zbog stručnosti i kvalifikacija, što zbog porodičnih obaveza, godina i sl. i taj deo ljudi koji ostaje ovde mora nekako biti animiran da se aktivnije uključi u društvena dešavanja. Ne mislim samo na proteste, protesti bi trebali biti zadnja i krajnja mera iskazivanja mišljenja nego mislim na okupljanja i stvaranja udruženja, na pravljenje tribina i međusobnim upoznavanjem ljudi kako bi se skinuo veo straha, na konstruktivan pritisak na opoziciju da izlazi sa mnogo jasnijim programom. Taj neki novi program opozicije bi na primer, trebao da sadrži ukidanje izvršenja na jedinoj nekretnini, trebao bi da sadrži i povećanje minimalca na bar 300 eura, povećanje dečijeg dodatka na bar 40 eura po detetu, a na subvencionisanje besplatnih udžbenika i prevoza za decu iz seoskih područja itd., takve teme bi privukle ljude da se aktivnije uključe u društveno politički život i samim tim bi hteli videti promenu jer bi oni sami bilio nosioci promena, a promena dolazi samo aktivnim učešćem na izborima, nikako bojkotom. Sada moram malo uputiti i kritiku opozicionim strankama : gde su vam programi za radnike? Zašto radnik nije zastupljen na vašim izbornim listama? U Evropi i tom modernom zapadu kojem težimo, srednja klasa je nosilac svega, zašto je ovde sramota spominjati radnike, reći da si radnik i sl.? Tu vam je odmah i odgovor odakle poplava lažnih diploma i lažnih stručnjaka. Pošten čovek i pošten radnik se nemaju čega stideti, većina radnika možda jesu samo sa srednojškolskom diplomom ali je njihova diploma svakako kvalitetnija i jača u svakom smsilu od bilo kojeg menaĐera sa kupljenom diplomom. 

IGOR BESERMENJI: Kao otac, kakvu viziju imaš za svog sina koji je nedavno napunio 7 godina? Šta misliš da ćeš mu reći ako ti za nekoliko godina kaže da želi da ostane da živi u Srbiji?

VLADIMIR JEREMIĆ: Imam viziju da od svog deteta napravim dobrog čoveka i radnog čoveka. Sve drugo je na njemu, čime će se baviti i šta će raditi u životu biće njegova stvar, mislim da roditelj treba samo da pravilno usmerava dete, decu ne treba  forsirati da žive neke naše neispunjene stvari i da vode neke naše bitke. Iskreno, verujem da smo u stanju zaustaviti društveno posrtanje i da će nam deca ipak imati ovde neku perspektivu i ostajati ovde. Na tome moramo svi aktivnije raditi, za 20 godina će naša deca biti ljudi koji će voditi ovo društvo pa kako ih sada usmerimo tako će i nama biti u starosti

IGOR BESERMENJI: Tvoja poruka za sve nezainteresovane, uplašene, ili ucenjene građane Srbije je…

VLADIMIR JEREMIĆ: Nezainteresovanim građanima bih poručio da se zainteresuju jer i oni ovde žive i oni će takođe osetiti uticaj dobrih, a posebno loših političkih odluka, ne dozvolite da drugi biraju u vaše ime. Nisu svi isti, ne postoje dva ista čoveka na planeti pa tako ni u politici. Ohrabrite se i zahtevajte ono što vam po zakonima i Ustavu ove države pripada, aktivnije učestvujte u političkom životu i udružujte se, razmenjujte mišljenja, razgovarajte, niko ovde nije niti treba da bude bilo čiji rob.

(Igor Besermenji, mart 2018.)

 

 

2018-03-21T09:02:07+00:0021.03.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.