SANDRA RANKOVIĆ: Aleksandru Vučiću ne verujem ni reč

Razmišljao sam kako bi bilo najbolje da “pustim” sajt u 2019. godinu. Nekada sam radio kao televizijski voditelj i novinar i sećam se svih lica sa političke scene koja su tada, a to je bilo početkom ove decenije (2010-2012), bila aktuelna i samim tim interesantna novinarima, ali i publici. Osim što više nisam TV voditelj, nije se mnogo toga promenilo – i dalje su, neko manje, neko više, novinarima i publici interesantna ista lica, samo u malo drugačijim ulogama, ili, da parafraziram nekadašnjeg predsednika – u nekom drugačijem filmu.

Većina političara koje sam zvao su, neko pre, neko kasnije, dolazili u moje emisije. Svi osim dvojice, čija su imena Nenad Čanak i Čedomir Jovanović. Prvog sam zvao bezmalo 10 do 12 puta, pre nego što mi je njegov saradnik priznao da Nenad Čanak neće biti moj gost jer su napravili procenu da sam jako mlad, da još uvek nisam dovoljno dobar. S druge strane, Jovanović je u čak dva ili tri navrata preko saradnika potvrđivao dolazak, pa potom otkazivao gostovanja – jednom čak i posle zakazanog termina snimanja, dakle, dok smo ga čekali da dođe. Ali, sve je to normalan deo posla. Bilo je to interesantno vreme za mene u novinarstvu – poslu koji sam kao tinejdžer i dvadesetogodišnjak radio iz čiste znatiželje, kako bih se upozno sa svetom medija i potom svetom politike. Finansijske koristi gotovo da uopšte i nije bilo – kada je mesečna plata neredovnih 20 hiljada dinara, onda vam je jasno da vam taj i takav posao neće plaćati račune.

Nekoliko godina kasnije, decenija u kojoj je za mene sve počelo, polako se privodi svom kraju i ja shvatam da bi trebalo da zovem iste ljude i pitam ih manje-više slična pitanja onim koje bih postavio na početku decenije, dok sam radio na televiziji. I, onda shvatam da bih dobio i iste odgovore i stoga dolazim do zaključka da bi mnogo bolje bilo da ista ta pitanja postavim – vama – građanima koje srećem svakog dana u autobusu, na ulici, u kafićima i u supermarketima, a koji se svakodnevno borite da opstanete u današnjoj Srbiji, u vremenu krize demokratije i krize sloboda. Tako i počinje moja 2019. godina.

MI SMO NA REDU

Jednom mi je Aida Ćorović rekla da ćemo se sastati kod Sandre Ranković u Sremskim Karlovcima i jesti kuglofe. Sandra Ranković je radnica u trgovini. Osim toga, ona pravi fenomenalne torte i kolače po porudžbini. Jedna, onako, sjajna žena! Kada sam odlučio da sa njom napravim intervju, jer znam da ima (a i voli!) puno toga da kaže, sastavio sam nekih 7-8 pitanja. Ali, ispostavilo se da ovo ipak neće biti klasičan intervju. Ja sam najpre postavio pitanja, ali se, na kraju, sve završilo kao da smo vodili jedan podugačak razgovor uz kuglof. Prema tome, tako ću ga i objaviti. Zamolio sam Sandru, veliku ljubiteljku mačaka i neumornu opozicionarku iz Sremskih Karlovaca, da kaže nešto više o sebi, kako biste je bolje upoznali…

Sandra Ranković u Sremskim Karlovcima

Foto: Sandra Ranković/privatna arhiva

SANDRA RANKOVIĆ: Ako ćemo pravo, prvo bih morala da budem zahvalna za postojanje ovakve stvari kao što su društvene mreže.  Zašto? Zato što je ovo bio način da veći broj ljudi sazna ko sam ja i kakvi su moji stavovi a oni su ovakvi otkad sam se uključila u “politički život”. To je bilo davno, u mojim kasnim dvadesetim, pred Jogurt revoluciju i početak raspada moje domovine. Raspad sam teško podnela a “jogurt” mi se odigravao ispred nosa jer tu živim, u Sremskim Karlovcima.

Nikad u životu se nisam bavila poslom za koji sam se školovala. Od početka radnog veka sam u trgovini na ovaj ili onaj način, kao radnik, samostalni preduzetnik i ponovo, u svojoj pedeset šestoj godini. običan radnik. Sticajem (srećnih) okolnosti, uporedo sa zvaničnim poslom, bavim se i poslastičarstvom, tj. pravljenjem torti i kolača po narudžbini. Jedno vreme to mi je bio i glavni izvor zarade, u periodu posle zatvaranja svoje radnje, mada to radim i iz ljubavi, bez obzira na novac. Ne mogu reći da mi je to hobi jer hobijima se bavimo u slobodno vreme. Troje umetnika u porodici i malo mog talenta učinili su da u tom “poslu ” svojoj mašti i kreativnosti dam pun gas. To znaju ljudi sa kojima sam sarađivala po ovom pitanju i koji su mi ostali verni svih ovih dugih dvadeset i koju godinu.

Pitao sam je i kako teče život u Sremskim Karlovcima danas…

SANDRA RANKOVIĆ: Karlovci su uvek bili mesto sa potpuno specifičnim stanovništvom, to znaju i stari Karlovčani i oni koji su se ovde doselili u “humanoj razmeni stanovništva” sa Hrvatskom i na druge načine. A takvih je danas bezmalo trećina, doseljenih mahom iz Dalmacije i Kninske krajine. Oni su dosta toga doneli sa sobom u smislu običaja i kulture i bez obzira na to što su tu već četvrt veka i dalje se drže nekako zajedno, a odvojeno. Deca su im Vojvođani, bez osećaja za vojvođanske specifičnosti na koje smo mi ponosni. Karlovci kakve smo ih znali, a pogotovo kakve su živeli naši roditelji, polako umiru. Na kraju će ostati samo fasade i to propale, kao nešto prepoznatljivo. Zanemareni za vreme SFRJ kao mesto sa puno crkvene imovine, počinju da se obnavljaju tek ponovnim buđenjem vere i to potpuno nakaradno, po mom mišljenju.

Zanimale su me i Sandrine komšije, sugrađani – da li veruju u promene, u srećnija vremena, u budućnost u Sremskim Karlovcima. Saznao sam da su, skoro svi redom, članovi ili simpatizeri Srpske napredne stranke.

SANDRA RANKOVIĆ: Igore, nećeš verovati, sve moje komšije su u naprednjacima, većina sugrađana isto. Sve do pojave naprednjaka su svi bili nezainteresovani za politiku, odjednom su se zainteresovali. Slutim zbog malih, većih i velikih materijalnih razloga. Zbog ideologije sigurno ne, jer tu ni nema ideologije. Osim tih “novih” u politici, priključili su se i iz svih ostalih političkih grupacija – od SPS do LDP. U Karlovcima, osim radikala koji su ostali radikali, nema organizovane opozicije. Postojimo mi pojedinci, omraženi od vladajuće garniture, a možemo se nabrojati na prste. Ne mogu tačno da procenim po reakcijama ljudi koje srećem na poslu svakodnevno, kakvo mišljenje imaju o bilo čemu. Kao da smo se trudili i oni i ja da ne diramo u te teme, jer niti su oni sigurni u mene, a još manje ja u njih, da nećemo jedni drugima napraviti štetu.

Sandra, poslastičarka iz Sremskih Karlovaca, kaže da se ne plaši da bude “u neprijateljskom taboru” u jednoj, relativno maloj, sredini…

SANDRA RANKOVIĆ: Kod mene nije u pitanju strah. Svi oni manje-više znaju za moje delovanje, jer sam učestvovala i na lokalnim izborima i na predsedničkim kao organizator u takozvanom neprijateljskom taboru. Ja i inače nemam strah. Jednostavno, u naponu naprednjačke vlasti bilo je uzaludno bilo kome otvarati oči i ubeđivati ga u bilo šta. Međutim, u poslednje vreme vidim da to počinje da se menja, recimo po tome što ne prodam ni jedan Informer ili Srpski telegraf, u čemu ja vidim tračak optimizma.

Pitao sam Sandru kako se zainteresovala za politiku i aktivizam, a onda sam saznao i da je ona jedna od onih koji javno govore sve što bi drugi hteli, ali neće ili ne smeju, plašeći se posledica po sebe ili svoj posao. Siguran sam da će mnogi među vama koji ovo čitate, moći da razumeju Sandru, jer znam da ste često u sličnoj poziciji…

SANDRA RANKOVIĆ: Politika me je uvek zanimala, ne u smislu da ja od toga, samog bavljenja politikom, nešto dobijem, neki položaj, posao, korist ili tome slično. Kad bih se iz tog razloga bavila politikom, ne bih danas bila to što jesam, tu gde jesam i živela krajnje skromno kako inače živim. Za mene je bavljenje politikom pitanje pravde i ljudskih prava na prvom mestu. Nekoliko puta sam rekla da meni nije dobro ako je samo meni dobro. Zbog tog stava sam večito u manjini, ali se zbog toga ne kajem ni jednog trenutka. Sličnomišljenici koji imaju neku vrstu straha da nešto javno kažu, meni u inbox šalju stvari koje JA smem da objavim, a oni ne bi da se zameraju. Ne, definitivno se ne plašim, ne vidim čime bi me mogli uceniti , bila sam i u gorim situacijama pa sam se snašla. Uvek ću se snaći.

Ona, dakle, često koristi društvene mreže kako bi javno izražavala svoje stavove o stanju u društvu u kojem živi. Iako sam pretpostavljao kakav ću odgovor dobiti, pitao sam Sandru da li veruje predsedniku Aleksandru Vučiću kada kaže da ga desetine hiljada ljudi na protestima u Beogradu ne plaše i ne potresaju previše?

SANDRA RANKOVIĆ: Za razliku od nekih ljudi koji su poverovali u iskrenost njegovih dobrih namera, “ama se okružio lošim ljudima”, Aleksandru Vučiću ne verujem ni reč. Niti sam mu verovala od početka da se promenio, da je proevropski orijentisan. Ni njemu a posebno ne njegovom prethodniku tj. “zecu” koji je poveo trku za apsolutnu vlast, Tomi Nikoliću. Mislim da je Evropa u cilju pacifikovanja Balkana izabrala njega kao najalavijeg na moć i pare i koji će iz tih razloga uraditi sve što se od njega traži. Za koliku moć, vidimo mi, građani Srbije, a za kolike pare ćemo, nadam se, videti na sudu jednog dana. Njegova prava priroda svakim danom sve više pokazuje svoje pravo, ružno lice i mene iskreno čudi da je i ovoliko izdržao. Inače ga ne smatram izdajnikom.

U Srbiji, zemlji u kojoj je gotovo polovina građana nezainteresovana da izlazi na izbore, Sandra bira da se svaki dan “bavi” politikom, makar i kroz jednostavnu zainteresovanost za dešavanja oko sebe i u svojoj sredini. Zanimalo me je kako je tekao Sandrin put u aktivizmu, kome je verovala i kojim se idejama vodila…

SANDRA RANKOVIĆ: U političkom životu sam se dva puta “organizovala”. Prvi put početkom devedesetih u Građanskom savezu Srbije. Dotle sam podržavala Reformiste Ante Markovića i na prvim predsedničkim izborima glasala za pokojnog Ivana Đurića. Kao prirodan izbor, posle toga je došao GSS. Tu sam bila do raspada. Kasnije sam čula od aktivnijih članova da je i tamo bilo puno sujete i borbe za lične interese, međutim, to sam doznala kad mi više nije bilo važno.

U godinama posle toga, bila sam glasač LDP jer sam se slagala sa njihovim stavovima i šta god ko danas mislio o Čedi Jovanoviću, činjenica je da je EU “ukrala” kompletnu njegovu politiku i prilepila je Vučiću. To što se i Čeda obogatio od politike je uobičajena pojava na ovim prostorima. Drugi put sam se “organizovala” u NOVOJ stranci. Zato što osim predsednika stranke (Zoran Živković) u njoj nije bio ni jedan stari političar. Ali, i zato što sam Živkoviću uvek odavala priznanje za sprovođenje Sablje posle ubistva premijera i što sam smatrala da je nepravedno odstranjen iz Demokratske stranke kao jedan od, premijeru najbližih, ključnih likova. Na kraju krajeva i zbog Vesne Rakić-Vodinelić i uz mali nagovor prijatelja. I, lepo je počelo, odlično organizovanim tribinama sa sagovornicima čije stavove delim. Počeli su da se uključuju ljudi “alergični” na postojeće opozicione stranke. Upoznala sam more divnih ljudi, običnih kao i ja, a u isto vreme posebnih. I tako do izbora. A, onda, na izborima, koalicije sa DS, pa na kraju čak i sa Borisom Tadićem i ulupavanje teško stečenog poverenja i političkog kapitala, a radi cenzusa. Ta pozitivna energija koju je NOVA unela na političku scenu Srbije gubila se i topila do zanemarljivosti u predizbornim koalicijama. Dodatno sam razočarana time što se i ovde pokazalo da je ljudska sujeta iznad opštih interesa, ali o tome ne bih više pričala.

Iako je opozicionarka i podržava aktuelne proteste opozicije, Sandra je, ipak, sada skeptična i prema onima koji se danas smatraju politički organizovanom opozicijom. Smatra da je opozicija otišla previše “u desno”…

SANDRA RANKOVIĆ: Reklo bi se “nema za Rajka kapa” i otud moja skepsa prema protestima u organizaciji opozicije – kad to kažem, mislim na Savez za Srbiju, koji definitivno nije moj izbor, bez obzira na urgentnost situacije. Za moj ukus oni su svi previše desno, uključujući i Levicu Srbije. U Srbiji levice nema, čak ni socijaldemokratije u pravom smislu reči. Svi su, manje ili više, opsednuti Kosovom i “izdajom” ako se prizna, tako da sebe tu ne vidim. To što se moja stranka nije priključila Savezu ne znači i da ne bi htela. Pojedinci su prišli samostalno, mada svi učestvuju u protestima. I ja proteste podržavam, ali zadržavam za sebe pravo da kritikujem ono što mi se ne dopada i što malo dugoročnije gledano nije dobro.

I pored svog nezadovoljstva političkom ponudom, Sandra je do sada redovno ispunjavala svoje biračko pravo i ima jasan stav o onima koji to ne čine…

SANDRA RANKOVIĆ: Mislim da u Srbiji nema toliko neopredeljenih birača. Oni su zapravo mahom opredeljeni za vlast, a manji broj za opoziciju, ali misle da je uzaludno glasati. Takođe, mislim da oni koji ne izlaze na izbore idu tom linijom nezameranja bilo kome ko osvoji vlast ili ostane na vlasti. Po principu – ionako će se njihovi glasovi pribrojati pobedniku, pa što bi oni dodatno snosili odgovornost za bilo šta? To je pitanje odgovornosti i stava. Takve ljude, koji su “neopredeljeni” ne možeš ubediti ni u šta i nikakvim obećanjima. Nema tog obećanja za koje će ti blanko dati poverenje ako nisu sigurni da ćeš sto posto pobediti ili da si već na vlasti. To je jednostavno tako ovde. Dakle, može opozicija da šparta po Srbiji, da obija pragove, da dobija batine usput, malo ko će se cimnuti zbog toga. Eto slučaja Borka Stefanovića. Nema veze ko je i šta je on, čovek je kog su pokušali da ubiju, ljudsko je biće na prvom mestu, a takozvani običan svet u Kruševcu nije reagovao.

U medijskom mraku u kom živimo, mnogima je teško da razlikuju istinu od laži, informaciju od propagande. Koje medije prati Sandra?

SANDRA RANKOVIĆ: Televiziju ne gledam uopšte. Informišem se sa interneta dok su vesti friške, a one man show (šou jednog čoveka) ionako nemam stomak da gledam. Čitam Danas i Vreme, pratim Autonomiju i neke portale iz regiona.

Za kraj, imajući u vidu odsustvo straha i volju za aktivizmom, pitao sam Sandru čuči li u njoj jedna buduća liderka koja bi, zajedno sa svojim istomišljenicima, inicirala promene u svojoj sredini, u Sremskim Karlovcima?

SANDRA RANKOVIĆ: ČUČI.

(Igor Besermenji, januar 2019.)

2019-01-03T10:31:16+00:0003.01.2019.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.