OBREN MARKOV: Vojvodina mora da iznedri jaku političku opciju

Razmišljao sam kako bi bilo najbolje da “pustim” sajt u 2019. godinu. Nekada sam radio kao televizijski voditelj i novinar i sećam se svih lica sa političke scene koja su tada, a to je bilo početkom ove decenije (2010-2012), bila aktuelna i samim tim interesantna novinarima, ali i publici. Osim što više nisam TV voditelj, nije se mnogo toga promenilo – i dalje su, neko manje, neko više, novinarima i publici interesantna ista lica, samo u malo drugačijim ulogama, ili, da parafraziram nekadašnjeg predsednika – u nekom drugačijem filmu.

Većina političara koje sam zvao su, neko pre, neko kasnije, dolazili u moje emisije. Svi osim dvojice, čija su imena Nenad Čanak i Čedomir Jovanović. Prvog sam zvao bezmalo 10 do 12 puta, pre nego što mi je njegov saradnik priznao da Nenad Čanak neće biti moj gost jer su napravili procenu da sam jako mlad, da još uvek nisam dovoljno dobar. S druge strane, Jovanović je u čak dva ili tri navrata preko saradnika potvrđivao dolazak, pa potom otkazivao gostovanja – jednom čak i posle zakazanog termina snimanja, dakle, dok smo ga čekali da dođe. Ali, sve je to normalan deo posla. Bilo je to interesantno vreme za mene u novinarstvu – poslu koji sam kao tinejdžer i dvadesetogodišnjak radio iz čiste znatiželje, kako bih se upozno sa svetom medija i potom svetom politike. Finansijske koristi gotovo da uopšte i nije bilo – kada je mesečna plata neredovnih 20 hiljada dinara, onda vam je jasno da vam taj i takav posao neće plaćati račune.

Nekoliko godina kasnije, decenija u kojoj je za mene sve počelo, polako se privodi svom kraju i ja shvatam da bi trebalo da zovem iste ljude i pitam ih manje-više slična pitanja onim koje bih postavio na početku decenije, dok sam radio na televiziji. I, onda shvatam da bih dobio i iste odgovore i stoga dolazim do zaključka da bi mnogo bolje bilo da ista ta pitanja postavim – vama – građanima koje srećem svakog dana u autobusu, na ulici, u kafićima i u supermarketima, a koji se svakodnevno borite da opstanete u današnjoj Srbiji, u vremenu krize demokratije i krize sloboda. Tako i počinje moja 2019. godina.

MI SMO NA REDU

Obren Markov ispred Petrovaradinske tvrđave

Foto: Obren Markov/privatna arhiva

Obren Markov je 1990. bio jedan od onih stotinu ljudi koji su svojim ličnim podacima zvanično registrovali tadašnju LSV/J u Srbiji; kada je pred izbore 2008. napustio Ligu socijaldemokrata Vojvodine, imao je člansku kartu broj 007, bio je član Glavnog i Podpredsednik Gradskog odbora, član njenog Centralnog izbornog štaba.

Kada su nakon učešća u antiratnim demonstracijama ispred Banovine pokušali da ga regrutuju i pošalju u rat protiv kojeg se borio, sklonio se u inostranstvo. Vratio se dve godine kasnije. Bio je odbornik u Skupštini grada u tri mandata 1996.-2008., od toga dva puta (1996. i 2000.) izabran na većinskim izborima. Obavljao je i druge funkcije: između ostalog, bio Predsednik gradskog Komunalnog saveta, UO TV Apolo, bio u Upravnim odborima “Urbanizma” i ZIG… Odlično poznaje naš politički sistem iznutra. Stranačko bavljenje politikom definitivno napustio 2011. Kao pojedinac, podržao predsedničku kandidaturu Saše Jankovića. Od početka obnove višestranačja, bavio se izbornom matematikom. Za potrebe Friedrich-Ebert Stiftung napisao je knjigu “Izbori – naše pravo” (1999.). Bio član i trener CeSID tokom kampanje za punu kontrolu izbora 2000. i rušenje Miloševićevog režima; CeSID je napustio 2001. ne slažući se sa zalaganjem za Srbiju kao jednu izbornu jedinicu. U izborima 2000. bio vođa novosadskog DOS tima za obradu podataka. Kasnije, jedan od tvoraca mešovitog izbornog sistema (modela 60 + 60) u Vojvodini.

Član je Vojvođanskog kluba. Po zanimanju, IT stručnjak. Otac jednog deteta, razveden. Bavio se, usput, novinarstvom i pisanjem; posle više godina nepisanja, i dalje ima VIP status na blogu B92.

_ _ _ _ _ _ _ _

Obrene, na početku, hvala Vam što ste prihvatili predlog da uradimo ovaj intervju. Ako bih Vas pitao da u par rečenica sumirate trenutnu  političku situaciju u Vojvodini, šta biste napisali?

Vidim ponovo ista stara nerešena pitanja, i opet nuđenje istih starih odgovora, dokazano neuspešnih. Deficitarni smo u svemu, u energiji, ljudima… a i to što imamo raubujemo uzalud.

Vojvodina je za Vas: APV, severna Srbija, ili samo Vojvodina? Ili je,  ipak, nešto četvrto? I, zbog čega?

Zaboravili ste da kažete, ili Délvidék, što mu dođe isto što i severna Srbija, samo prevedeno na mađarski nacionalistički… Ja sebe, već duže vremena, najbliže opisujem kao vojvođanskog separatistu. Mislim da je vreme za iskrenost u odgovoru na ovo pitanje, baš zato što je ovako teško vreme. Naravno, za Vojvodinu je idealna pozicija bila ona koju je imala po Ustavu iz 1974., ali te države u kojoj je taj Ustav postojao i mogao da postoji više nema i neće je skoro biti. Ostala je samo Srbija, mala, siromašna, poluluda, zatucana, sa snažnim religijskim uticajem, korumpirana, politički nezrela. Nacionalistička i sa nakaradnim i preterano pojednostavljenim sistemom vrednosti. U njoj nema mesta za ideju složene države.

Srbija – kada to kažem, mislim njena politička elita, koja je sada dobrim delom iz Bosne – nikada neće zaista prihvatiti Vojvodinu sa izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću, odnosno nikada neće prihvatiti Srbiju kao federativnu državu. Čak i da se federativna Srbija nekim čudom ostvari, takva država bi sve vreme bila napadana i urušavana iznutra i verovatno ne bi preživela prvu veću krizu. I onda bi već ista ili eventualno sledeća generacija morala opet da vodi ovu istu borbu, iznova i iznova. Praktično bismo bili zemlja unutrašnjeg zamrznutog konflikta, osuđena u najmanju ruku na nazadovanje. Takva država se troši u stalnim sukobima oko istih osnovnih pitanja sopstvene konstitucije, umesto na pitanja kako da se napreduje, organizaciono, finansijski, ideološki, kulturno. Uostalom, okrenite se oko sebe, nema potrebe da se dodatno objašnjava.

U toj situaciji, postoje samo dva moguća odgovora za pitanje Vojvodine. Onaj koji nam se nameće već decenijama je opcija laganog uklanjanja Vojvodine, put na čijem kraju Vojvodina kao entitet ne postoji. Meni to nije prihvatljivo.

Kako je došlo do toga da u Vojvodini danas gotovo da ne sme ni da se pomene period od 1974. do 1988. godine, kada je Vojvodina ostvarila značajan privredni razvoj, a u vreme Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974? Kome odgovara da ovo danas bude zabranjena tema u Vojvodini i njenom glavnom gradu?

Razvoj Vojvodine u periodu sedamdesetih i osamdesetih je snažan iskustveni argument protiv potpunog utapanja Vojvodine u Srbiju. Baš indirektna zabrana pokretanja ove teme u javnosti je jasan dokaz zadnjih namera srbijanske političke elite. I to praktično svih iz te elite, a ne samo onih koji su trenutno na vlasti. Ja na primer ne vidim da je neki Vuk Jeremić  na bilo koji način skloniji kvalitenoj i širokoj autonomiji Vojvodine ili uopšte njenom postojanju, od recimo nekog Aleksandra Vučića.

“Vojvodina Vojvođanima” parola je iz nekih davnih vremena – 1932. godine je izrečena u Novosadskoj rezoluciji kojom je osuđen državni centralizam. To je izazvalo različite reakcije vojvođanske elite u Vojvodini s jedne i onog njenog dela koji je živeo i radio u Beogradu s druge strane. Da li Vojvodini danas manjka ideja i politika, ili ljudi i politički organizovanih grupa koje bi ih stvarale?

Kada ste u ovakvoj situaciji u kakvoj smo mi, nikada nije dovoljno ni ljudi ni ideja. Svaka priča o Vojvodini, baš zato što su svi svesni da je neizgovoreni cilj srbijanske politike nestajanje Vojvodine, uvek izaziva različite reakcije. Ja lično mislim, zasta, da je sve dobrodošlo: i još ideja, i još ljudi, i još sredstava, i još prijatelja. Isto tako, mislim da imamo u nesagledivom višku, koji je postao pretežak balast, profesionalne vojvođane, kolaboracioniste sa ovom najgorom od svih vlasti, a istovremeno i profesionalnih Srba koji od toga lepo žive jer su mili svakoj vlasti Srbije.

Somborska deklaracija i Novosadska rezolucija su nama danas jako dobar i važan podsetnik da su naši preci možda u početku bili impresionirani nacionalnom idejom kakva je tom vremenu, realno, i pripadala; ali da pri tome nisu bili ni ludi ni glupi pa da ne shvate da su na staru foru patriotizma prevareni, uniženi i opljačkani. A nisu bili ni korumpirani, pa da se prave da ne vide očigledno. I naročito, moramo se diviti što su imali dovoljno hrabrosti da sve to i javno kažu u zemlji zvanične diktature, u kojoj se zbog politike glava gubila čak i lakše nego danas, sve to svega nekoliko godina nakon priključenja (a ne prisajedinjenja, kako ga neznalice nazivaju, jer “prisajedinjenje” je učinila Crna Gora) 1918.

Kako Vi konkretno vidite izlaz iz postojeće situacije u kojoj se vrhuncem političkog dostignuća Vojvodine smatra “dobra saradnja” naprednjačke pokrajinske i naprednjačke vlasti na republičkom nivou, jer se, osim tako, o Vojvodini ni na koji drugi način i ne govori – niti među vladajućima, niti u opoziciji, niti u medijima?

Vojvodina mora pronaći snage i pameti da iznedri jaku političku opciju koja se neće suprotstaviti parcijalno vlasti ili opoziciji, nego kompletnoj srbijanskoj političkoj strategiji. Lepo je tražiti prijatelje u Beogradu, nekog liberala  koji će iznutra oslabiti napade na nas kojih će neumitno biti, ali to nije dovoljno. Mi tamo, preko Save i Dunava, u smislu razumevanja za našu posebnost, nemamo dovoljno uticajnih prijatelja i tako će biti i dalje.

Kada govorim o novoj opciji, ja ne govorim o nekom novom NVO ili iznova aktuelnom ujedinjenju svih postojećih rogova u neku novu vreću, već o političkoj stranci, aktivnoj, sa infrastrukturom, unutrašnjom kohezijom i dinamikom, sa organizacijom i disciplinom namenjenoj pobedi na izborima i uzimanju vlasti. Trebaju nam novi, nekompromitovani odgovori, da to bude opcija koja se neće mnogo baviti ideologijom u smislu levice ili desnice (jer Vojvodina ne pripada ni levici ni desnici), ali koja će se zato svom pameću raditi na udaljavanju Vojvodine od političkog i gravitacionog prostora Srbije. Traženje pomoći i savezništava iz inostranstva tu takođe mora imati značajnu ulogu. Od razbijanja SFRJ, na ovim područjima nijedan pokret koji nije imao direktnu podršku iz inostrantva nije uspeo. Uključivši, naročito, sadašnje, SNS i njene satelite. Konačno, ali svakako ne na poslednjem mestu, u tom pokretu mora biti prepoznat i visoko vrednovan očajnički poziv za pravdom, za jednakošću, za bezbednošću, koji danas složno uzvikuju svi oni koji su izvan pipaka hobotnice ove vlasti. Moraju biti zaštićeni ljudi, njihovo dostojanstvo, njihov život  pre nego korporacije i bankari i siledžije svih vrsta. Da bi na kraju sloboda bar malo i ovde pevala onako kako sada pevamo o njoj.

Što se budućnosti tiče, postoji svakako i ona zlokobna mogućnost koje su svi svesni ali izbegavaju da je spomenu naglas; u kojoj usijane pravoslavno-patriotske glave ulaze u neki vojni sukob, nebitno Kosovo ili Bosna ili šta već, nebitno da li za svoj ili za ruski račun… To je opcija u kojoj Srbija kao država svakako nestaje, a mi ovde kako znamo i umemo pokušavamo da spasemo Vojvodinu od rasparčavanja. Ali, ukoliko u Srbiji ili za vreme Srbije budemo slabi, onda svakako nećemo biti dovojno jaki, nećemo uspeti da je sačuvamo ni ako Srbija sopstvenom glupošću ili lošom strategijom izvrši samoubistvo. Kako god, opet se svodi da nije lako – i da je isključivo do nas.

Pređimo sada na Novi Sad – da li je, u postojećim okolnostima, motanje kablova definitivna sudbina grada i njegovih žitelja?

Da bi se sudbina grada i njegovih stanovnika promenila, morate otkloniti uzroke koji su doveli do toga kako je sada.

Kada su Novosađani onomad neformalno ali praktično, većinski odlučili da ne stanu u aktivnu odbranu Vojvodine i njene autonomije, istog trenutka su se oprostili od nekoliko hiljada najkvalitetnijih rukovodećih i stručnih radnih mesta, i prepustili su ih Beogradu. To je surova, ali i potpuna istina. Nisu u pitanju samo mesta u izvršnoj vlasti, kako se često ovakav stav zlonamerno tumači – iako su i takva mesta itekako vredna i važna. U pitanju su mnogo više ključna radna mesta u centralama najvećih kompanija i banaka, koja se smeštaju tamo gde im se to najviše isplati, a to je tamo gde je skoncentrisana politička i ekonomska moć. Pošto prave ekonomske moći  u ovako opustošenoj zemlji skoro pa i nema, kapitalistički magnati idu za političkom moći, a to je, kada Vojvodina u tom smislu ne postoji, isključivo Beograd. Tako da najstručniji i najbolje plaćeni ljudi moraju odavde da migriraju, a kao posledica toga ovde se gasi i gomila onih fino plaćenih pratećih, uslužnih radnih mesta kojima su se ispunjavale potrebe tog uslovno rečeno bogatijeg sloja stanovništva.

Drugi deo problema je vezan za aktuelnu strategiju države prema stranim investitorima i prema svojim građanima. Ako već uzimamo tu fabriku kao primer, nema ništa loše u imati fabriku kablova u gradu, naprotiv. Ali ovako kako je to sada napravljeno, u toj fabrici radi samo najjeftinija nestručna i fizička radna snaga. Nema mesta za visoki menadžment, za razvojne naučnike, tehnologe, stratege, sve te kvalitetne i dobro plaćene stručnjake koji su inače potrebni takvoj fabrici. Oni su uglavnom negde u inostranstvu ili su ovde vrlo privremeno, ali su iz inostranstva. To je zato što je politika ove države da prodaje jeftinu radnu snagu, i da preko takvih aranžmana presipa državni novac u privatne džepove. Nisam previše grub kada kažem da država svoje stanovnike posmatra kao roblje, a ova vladauća garnitura očigledno posmatra državu kao svoje vlasništvo. To znači, bez mnogo uopštavanja, da je poželjno mesto pojedinca u Srbiji da bude rob državnom rukovodstvu, a ne neki nosilac suvereniteta ili slobodan građanin, što bi morao biti u modernoj i uređenoj državi. I bez čega država nije ni moderna, ni uređena, ni prosperitetna.

Postoje u Novom Sadu i svetli primeri, kakav je na primer IT sektor, ili neke inžinjerske outsourcing firme iz metalske i građevinske industrije. Ali ne mogu svi biti programeri i inžinjeri, to je jasno. Da bi se i za prosečne stanovnike ovog grada otvorila kvalitetnija radna mesta, moraju se desiti dve stvari: centar političke i ekonomske moći se mora vratiti u ovaj Grad, a državna politika prema stranim investitorima se mora dobrano preispitati i izmeniti. Dotle narode, motajte kablove sa pelenama na sebi, učite nemački i spremajte se ako možete na dalek put.

Da ste izabrani predstavnik građana Novog Sada u gradskoj skupštini, šta biste radili drugačije od onih koji danas sede tamo?

Bio sam izabrani predstavnik građana, u nekoliko mandata… Iskreno mislim da su mandati 1996. i 2000te bili značajno drugačiji, suštinski drugačiji od ovoga sada. Centar političkih zbivanja je zaista bio u Skupštini i Gradskoj kući, tamo su se vodile ozbiljne rasprave a ne samo podizale ruke. Stranke i njihova vođstva su naravno imali svoj uticaj, ali je on bio na zdrav način ograničen. Moram reći da mediji i građani sve ovo nisu uvek prepoznavali i odobravali, čak su često od nas tražili više nekog fiktivnog jedinstva, jednoobraznosti, bilo im je to sve valjda prekomplikovano za razumevanje nakon decenija jednopartizma. Stariji čitaoci će se sigurno setiti tog perioda. Na žalost, od povratka radikala na vlast 2004., očit je sunovrat uticaja najvišeg predstavničkog tela u gradu, i to za račun partijske discipline i tajkunskih ekonomskih interesa. Pri  tome mislim da je i potonji sastav gradske vlasti, onaj sa Pavličićem iz DS kao gradonačelnikom, takođe bio deo tog opšteg pada praćen mnoštvom zloupotreba – a ne povratak na bolje. Dok o ovom cirkusu koji je sada na vlasti, tzv “komunalnoj koaliciji” zaista ne vredi trošiti ni reči. Naročito ne pristojne reči.

A ako me pitate šta bih strateški izmenio u politici grada, kada bih imao takvu moć, promena bi se odnosila najpre na odnos prema investitorima. Mora se prekinuti ova politika, kojom se sve prilagođava tome da neko na resursima grada, gradnjom koja nije humana, prljanjem, stvaranjem užasnih uslova za život, uništavanjem zelenila i drugih ograničenih resursa, ostvaruje što veći profit, a kojim će kasnije podržati koga već treba. Podržati dogovorno, ili nakon kakve ubedljive posete ljudi i rođaka bliskih državnom vrhu. Jedan divan grad, nekadašnje mesto za odlikaše, se upravo pretvara u raspojasanu favelu od čvrstog materijala, bez kulture kvalitetnog življenja. Mislim da je prioritet Gradskih otaca da se pozabave time. To će nakon ovih kriminalnih godina biti užasno teško napraviti, i ne samo teško već i u najbukvalnijem smislu opasno.

Dok druge nepravde, one generisane na višim nivoima, treba da se na tim nivoima i rešavaju. Grad tu može samo asistirati, kroz proširenje socijalne politike. Grad nikako ne sme dopustiti da kazna za siromaštvo u njemu bude smrt.

Vidite li potencijal u lokalnim inicijativama koje su poslednjih godina nastale kao odgovor revoltiranih građana na sebične odluke gradske političke elite, ili smatrate da bi za pokretanje značajnijih promena bilo neophodno njihovo uobličavanje u neku vrstu lokalnog političkog pokreta?

Njihov potencijal svakako postoji, i to ne samo kroz realnu mogućnost da u sebe uključi građane koji se “prave” politike klone. Takve inicijative imaju sklonost da doprinesu drugačijem gledanju na stvari, pa samim tim i da ponude drugačija rešenja – neke koje politika, a ni struka ne vide ili im ne pridaju značaj. To je veoma poželjno, čak neophodno.

Drugo je pitanje da li su takve inicijative same po sebi dovoljne da se izvrši željena trajna politička promena. Mislim da to nije slučaj. Građanske inicijative jesu potrebne, čak i neophodne – naročito sada, kada političari nemaju poverenje građana – ali ne i dovoljne. One kao takve nisu u mogućnosti da vode Grad, barem ne dugo. One su pre svega jedan od kontrolnih mehanizama demokratije. A odgovor na ono pitanje, ko će voditi Grad kvalitetnije i poštenije nego što se on vodi sada, ili bolje reći ko će ga i kako voditi potpuno drugačije nego sada, taj odgovor ipak mora doći iz sveta politike. To što ga ja sada ne vidim u ponudi, to što te drugačije ponude ima manje nego ikada do sada, to ne znači da je rešenje bez toga moguće. U tom smislu, imam malu molbu, napomenu, želju, za sve one koji vole da ponavljaju onu čuvenu rečenicu “svi su isti” da to malo opreznije izgovaraju. Jer, kome su svi isti, prizvaće najistije na vlast. A to je ovo što je sada.

I, za kraj, Obrene, da li i koje lokalne medije pratite?

Iskreno, vrlo malo. Informišem se preko interneta, društvenih mreža i iz regionalnih medija. Novi Sad je nekada davno imao nedeljnike koje je vredelo pratiti, mislim tu na Nezavisni, na nešto ranije Stav… pristojnu televiziju i često odličan radio program. Naravno, sve to spram svoga vremena, po tadašnjim kriterijumima. Sada povremeno pratim portal 021, ne zato što na njegov rad nemam primedbi, već zato što se oni možda najkvalitetnije od svih bave lokalnim temama. Strašno mi je žao što se sa RTV, pa tako i svim njenim programima – izdvojio bih tu eksperimentalni “O radio” – dogodilo to što se dogodilo. Mada, sve to je realno bilo neizbežno, baš kao i pre toga pad Apola, odnosno Novosadske televizije. Odnos SNS vlasti prema medijima, njihov jasan stav o štetnosti medijskih sloboda dok su oni na vlasti, plus posedovanje sile da sprovedu to što žele, su jednostavno morali dovesti do sadašnjeg stanja kada se maltene nigde sa lokala nema šta ni pročitati, ni čuti, ni naučiti.

(Igor Besermenji, januar 2019.)

2019-01-06T09:52:29+00:0006.01.2019.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.