NOVO LICE POLITIKE – PAVLE GRBOVIĆ, Pokret slobodnih građana

Pre nekoliko dana, u Skupštini grada Beograda, predložio je da se usvoji Preporuka skupštine po kojoj bi se JKP „Beogradske elektrane“ predložilo da izvrši srazmerno umanjenje računa za isporučenu toplotnu energiju za mesece tokom kojih je ova usluga bila neadekvatno ili neredovno isporučivana.

Pavle Grbović, odbornik Pokreta slobodnih građana

Pavle Grbović

On je Pavle Grbović, ima 25 godina i jedan je od najmlađih odbornika u Skupštini Beograda, u kojoj predstavlja odborničku grupu “Pokret slobodnih građana”.

Bez iznenađenja, vladajuća većina odbila je Grbovićev predlog, potvrdivši još jednom da kvalitet života građana definitivno nije prioritet u radu ove vlasti, predvođene Srpskom naprednom strankom. Pretpostavljam da ni za Grbovića ovo ne dolazi kao iznenađenje, a sudeći po njegovim odgovorima iz intervjua koji ćete sada moći da pročitate, Pavle se ne razočarava lako, spreman je na dugu i iscrpnu borbu za promene na političkoj sceni Srbije na kojoj je danas, ispostavlja se, normalno čuti kako najveći deo odbornika predlog za umanjenje računa usled neisporučenih usluga smatra “skupljanjem jeftinih političkih poena” i “jeftinom demagogijom”. Pokušao sam da saznam kako se u ovakvim, nimalo jednostavnim, često nepodnošljivim, a gotovo uvek nekako vanrednim okolnostima u domaćoj politici, snalazi jedno novo lice na opozicionoj sceni, koje će se možda u budućnosti naći i među liderima Srbije – novim liderima, o kojima se toliko govori.

IGOR BESERMENJI: Pavle, kakvo je Vaše dosadašnje iskustvo sa politikom u praksi i u kojoj meri je ono ispunilo očekivanja koja ste imali pre nego što ste uzeli angažman u Pokretu slobodnih građana?

PAVLE GRBOVIĆ: Bavljenje politikom mi je donelo iskustvo koje ni u jednom drugom poslu ne bih mogao da steknem. Odluku da se angažujem sam doneo nakon predsedničkih izbora i osnivanja Pokreta slobodnih građana, kada su  se konačno stekli uslovi da svoj politički potencijal ugradim u nešto u šta zaista verujem. Znao sam da je pred nama dug i  težak put i da početna euforija neće dugo trajati, tako da nisam dopustio sebi luksuz razočaranja. Smatram da izgradnja nove političke organizacije i jasno definisanje politike imaju svoju dinamiku i da bi ljudi voleli da to sve ide brže i efikasnije, ali nijedan posao se ne završava preko noći, naročito ukoliko se kvalitetno radi.

IGOR BESERMENJI: U kojoj meri se glas ljudi Vaše generacije danas čuje na političkoj sceni Srbije i koliko je to slučaj konkretno na njenom opozicionom delu?

PAVLE GRBOVIĆ: Mislim da je nova opoziciona scena u kojoj su stožeri neparlamentarne organizacije unela novu energiju u politiku i ponudila više novih i mladih lica, a da su parlamentarne stranke propustile priliku da u poslednjih 6 godina promovišu nekoga zbog koga će povratiti poverenje birača. Što se tiče glasa mladih, on se čuje i čuće se u onoj meri u kojoj mladi uzmu aktivno učešće u kreiranju politike. Ako bih morao da ocenim trenutno stanje po tom pitanju, rekao da bih da je bolje nego pre par godina, ali da itekako ima prostora i potrebe za napretkom.

IGOR BESERMENJI: Da li ste u kontaktu sa drugim političarima mlađe generacije u zemlji? Postoji li među vama konsenzus oko ideje veće reprezentacije mladih na domaćoj političkoj sceni ili mislite da je zbog drugih okolnosti u domaćoj politici još uvek nemoguće dovoljno jasno i glasno govoriti o toj temi?

PAVLE GRBOVIĆ: Svakako da sam u kontaktu sa kolegama, mislim da je to prirodna stvar. Saglasni smo u pogledu potrebe da nova lica dobiju veću šansu i podršku u opozicionom delu političke scene, ali  lično kao veći problem vidim nespremnost mladih ljudi da se posvete političkom radu, pogotovo kad on ne donosi opipljive beneficije a rezultat je ,takođe, veoma neizvestan, što je veoma karakteristično za opoziciono delovanje. Čini mi se da prerano postaju “realisti” i oportunisti, čime unapred sebi ucrtavaju ograničenja. Srećom, uvek ima i pozitivnih primera i mislim da na njima treba insistirati i veću pažnju posvetiti onima koji su izašli iz svoje zone komfora i pokazali smelost da preuzmu odgovornost u izuzetno teškim vremenima.

IGOR BESERMENJI: Da li ste se kao 25-godišnjak u bilo kom trenutku osetili diskriminisano ili potcenjeno od strane iskusnijih kolega s kojima ste do sada imali prilike da sarađujete, uključujući tu i Vaš rad u Skupštini grada Beograda?

PAVLE GRBOVIĆ: Prilikom prvog skupštinskog obraćanja povodom rebalansa budžeta, doživeo sam uvrede i pre nego što sam stupio na govornicu. U toku izlaganja su se “kolege” iz vladajuće većine potrudile da mi prirede vatreno krštenje. Znao sam čime su se vodili i koji im je bio cilj. Računali su da sam mlad i da će mi priređivanjem “toplog zeca” ubiti samopouzdanje i trajno eliminisati. Iako je bilo prilično neprijatno, u toj nameri nisu uspeli. Ali taj slučaj je svakako ekstremni izuzetak. Generalno gledano, godine su samo svojstvo, baš kao i pol, boja kose, zanimanje, lični afiniteti itd. Pošto su ljudi prirodno skloni predrasudama, i godine, tj mladost istovremeno predstavljaju i otežavajuću i olakšavajuću okolnost u politici. Lično ne obraćam pažnju na svoje godine. Niti očekujem da budem privilegovan zato što sam mlad, ali se takođe ne plašim da zbog svojih godina suprotstavim mišljenje i argumente sa starijima.

IGOR BESERMENJI: Pređimo na ono čime se sada bavite, a to je aktuelna politika. Kako komentarišete nastupe Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, po povratku sa obeležavanja Dana primirja u Parizu – čini li Vam se da ga je istinski zbunila situacija u kojoj se našao kao “skrajnuti” lider jedne od zemalja koje su pre 100 godina bile na pobedničkoj strani?

PAVLE GRBOVIĆ: Mislim da se suočio sa bumerang efektom onoga u šta je on pretvorio spoljnu politiku Srbije, a to je da odnose između država svodi na lični nivo. Kako se u prethodnom periodu periodu hvalio ličnim prijateljstvima sa Putinom, Merkelovom i ostalim međunarodnim faktorima, tako je i sada došlo na naplatu da se jedna neprijatna scena predstavlja kao njegov lični poraz. Ali, mene njegov položaj i njegove reakcije ne interesuju. Pravo pitanje jeste  zašto Srbija nije na mestu koje joj istorijski pripada, a jesu neke države koje su bile na poraženoj strani. Mislim da je jedna objektivna, analiza lišena emocija i zasnovana isključivo na činjenicama mnogo potrebnija današnjoj Srbiji nego sulude ideje kako se osvetiti Francuskoj i koje sve spomenike i ulice treba srušiti ili preimenovati… 

IGOR BESERMENJI: Kakav je Vaš stav po pitanju sve aktuelnije teme kako u opozicionim redovima, tako i među građanima i u javnosti, a reč je o bojkotu narednih izbora u Srbiji, a zbog ponižavajućih okolnosti u kojima su se održavali svi izbori u prethodnim godinama?

PAVLE GRBOVIĆ: Bojkot ne sme biti sam po sebi cilj, već samo sredstvo za ostvarenje cilja, i to ono sredstvo kome se pribegava ako nijedna druga opcija ne daje rezultate. Smisao političkog delovanja jeste predstavljanje ideja i učestvovanje na izborima u cilju pobede. U tom smislu, bojkot je nešto što nikoga ne privlači, ali ne treba ga ni otpisati kao mogućnost, jer ni učestvovanje u nameštenim izborima u kojima se unapred zna i pobednik i gubitnik i koji suštinski predstavljaju političku klanicu posle koje sledi samo prekomponovanje malog broja poslaničkih mandata koji pripadaju opoziciji i sa kojima ona ne može da učini ništa, takođe nisu razlog zbog kojih se neko bavi politikom. Mislim da opozicija mora ozbiljno da se bavi pitanjima izbornih uslova, ne da fingira borbu već da izađe sa konkretnim rešenjima. Rešenjima koji će je dovesti u poziciju da sama obezbedi fer izbore, a ne da se nada da će im to obezbediti Ana Brnabić ili Branko Ružić, jer neće. PSG je takvo rešenje ponudio i nadamo se da će i druge opozicione organizacije to prepoznati.

IGOR BESERMENJI: Koji je najveći izazov s kojim se suočava opozicija u Srbiji u ovom trenutku i na koji način svojim doprinosom utičete na to da se on prevaziđe?

PAVLE GRBOVIĆ: Ima ih više. Prvi od njih je egoizam. Opozicija ne sme da se bavi sama sobom, pogotovo ne  u javnosti. Ko će sa kim u koaliciju, ko će biti lider, ko prateći vokal, da li se neko očarao ili razočarao je isključivo pitanje koje interesuje i kojim treba da se bave profesionalni političari izvan očiju javnosti. Svedoci smo da opozicioni poslanici doživljavaju određenu vrstu maltretiranja u Narodnoj Skupštini  i da im se maksimalno uskraćuje pravo na reč. Ali i kada dođu do prilike da nešto kažu, bilo u Skupštini bilo u javnosti, umesto da argumentovano ukažu na probleme i ponude rešenja, oni vreme iskoriste da se požale na svoj tretman. Iz tog razloga nije ni čudo što im ljudi govore da napuste Skupštinu, jer realno, ako te maltretiraju i ako je ukazivanje na taj problem jedino što nudiš, pa onda ne treba da mučiš ni sebe ni druge već da se povučeš. Kao opozicioni odbornik u Skupštini grada Beograda se suočavam sa sličnim izazovima i znam da je teško tu nepravdu zadržati za sebe, ali sam svestan da to građane uglavnom ne zanima jer se suočavaju sa neuporedivo većim problemima, već da žele da čuju ideje.

Drugi veliki problem jeste to što je Vučić nametnuo dominantan politički diskurs i izbor tema i što je postao mera svih stvari i orijentir pri definisanju politike većeg dela opozicone scene.  Zabrinjavajuće je kada vidite da je neko spreman da bude i protiv zdravog razuma samo da bi dokazao da je protiv Vučića, ili da bude veći desničar od njega samo da bi se razlikovao. Zato sam ponosan što sam član PSG koji ne naseda na tu vrstu zamke, iako zbog toga ponekad pretrpi kratkotrajnu štetu, ali sam siguran da će se na kraju pokazati kao ispravan pristup. Nije dovoljno pobediti Vučića, potrebno je prevazići ga.

IGOR BESERMENJI: Ako biste morali u jednoj do dve rečenice da objasnite najveći problem u Srbiji danas, šta biste rekli?

PAVLE GRBOVIĆ: Nedostatak empatije, solidarnosti i spremnosti da se suočimo sa realno postojećim problemima i društvenom dekadencijom i sklonost ka populizmu, nacionalizmu i šovinizmu koji nam, kao linija manjeg otpora, nude spoljne faktore kao “uzrok” problema – bilo da je reč o hordama zlih migranata ili stranim silama koje ustaju i ležu sa mišlju kako da napakoste Srbiji.

(Igor Besermenji, novembar 2018.)

2018-11-18T19:45:20+00:0018.11.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.