Marko Čomić (29) ljubitelj je knjige i pozorišta, pank muzike i putovanja. Odrastao je u Novom Sadu i kako se od rane mladosti interesovao za političke prilike u zemlji, sa 18 godina postao je član Demokratske stranke. Kaže da se nedavno po prvi put ohrabrio da putuje sam i to opisuje kao “jedno potpuno drugačije iskustvo”. Ovog puta nismo razgovarali o turističkim putovanjima, već sam pokušao da saznam u kojoj fazi je njegovo putovanje kroz svet domaće politike, kojom želi i planira sve ozbiljnije da se bavi.

Marko, koja su Vaša najranija sećanja koja se vezuju za nekakvu ideju o tome da biste mogli ili želeli jednog dana da se bavite politikom? I, da možete iz ove perspektive da se obratite tom Marku od pre mnogo godina, da li biste ga posavetovali da ni ne pomišlja da pravi korake u pravcu političkog aktivizma, ili biste baš sve ponovili?

Marko Čomić javni nastup

Foto: Marko Čomić

Kada je reč o prvom trenutku kada sam shvatio da želim da se bavim politikom, moji roditelji prepričavaju događaj kako sam sa nepune dve godine trčao u krug u šetalici po stanu i vikao “Slobo Sadame!” Oduvek sam imao interesovanje, pamtim, recimo, tinejdžerske godine i želju da menjam svet, pamtim i veru da je to moguće. Još uvek me nije naupstila ta vera da je moguće da mala grupa ljudi menja svet nabolje, te i dalje mislim da je to najvažnije kada se bavite politikom.

Pre neki mesec sam bio na treningu za trenere u Vršcu i razgovarali smo u nekom trenutku o tome da možemo nešto da menjamo u prošlosti da li bi to menjali? Moj odgovor je bio: ja bih sve isto, samo jače! Mnogo grešaka sam napravio u svom bavljenju politikom do sada, loše procenjivao ljude, verovao i kome sam trebao i kome nisam trebao, pokušavao, istrajavao, odustajao i vraćao se. I zbog svega toga zajedno – danas sam tu gde jesam. Iz grešaka sam najviše naučio, zbog toga ništa ne bih menjao.

Prošle jeseni ste se vratili iz Birmingema, gde ste kao dobitnik Chevening stipendije britanske vlade postali master javne uprave – kako biste u par rečenica predstavili Chevening stipendiju nekim budućim stipendistima?

U 4 reči: Najbolje iskustvo u životu! Škola je važna, i Univerzitet u Birmingemu pruža mnogo studentima, jedinstveni su u svetu po tome što rade istraživanja, predavanja i rade konsalting – Ketrin Mangan (Catherine Mangan) koja je direktorka depratmana na kom je bio moj master je istovremeno i predsednica LGA (Local government association) koja radi sa lokalnim vladama u Velikoj Britaniji kroz konsalting, držanje obuka i treninga i izradu idejnih rešenja za probleme u vremenima u kojima se novac koji britanske lokalne samouprave dobijaju iz budžeta, svake godine drastično smanjuje.

Možda je moj najjači utisak to što su mi bila otvorena vrata svuda i što su me svetski priznati stručnjaci gledali kao sebi ravnog. Čak, u većini slučajeva su videli šansu da oni uče od studenata, jer dolazimo iz najrazličitijih delova sveta i njima je ta razmena iskustava neprocenjiva. Ne postoji dovoljno dobra reč da se opiše to iskustvo. Svakome bih preporučio da se prijavi, jer je to iskustvo koje menja iz korena, koje je meni otvorilo delove sebe koje nisam ni znao da imam i na kraju iz svega izašao jači i sa prijateljima širom sveta.

Kakvo je bilo Vaše britansko iskustvo? Koga ste upoznali, gde ste sve bili, šta ste radili? I, da li Vam nedostaju Birmingem, London, kolege i profesori sa Univerziteta?

Iskustvo u celini je neverovatno. Ljudi koje sam upoznao su neverovatni. Koliko god bila floskula, zaista je iskustvo koje širi vidike jer dolazite u svakodnevni dodir sa kulturama i ljudima sa kojima niste imali šansu da komunicirate, prvenstveno mislim na ljude van Evrope. Chevening iskustvo za mene danas znači to da mogu da žmurim, ubodem prstom na kartu sveta i bez otvaranja očiju kažem, poznajem nekoga odavde.

Proputovao sam celu Veliku Britaniju, bio i u Velsu, Škotskoj, Engleskoj i Severnoj Irskoj i prirasla su mi za srce sva ta mesta. Ne pamtimo putovanja po tome gde smo bili, već po ljudima sa kojima smo bili. Po emocijama. Tu su ta putovanja, bilo da su jednogodišnja i završavanje mastera u Velikoj Britaniji ili vikend putovanja jako slična sa politikom. Politika je emocija i političari koji misle da mogu da lažu građane – greše. Građani prepoznaju iskrenost i neiskrenost, onako instiktivno. Nedostaju mi svi i nedostaje mi sve. Mislim da je deo mene ostao tamo i biće tamo zauvek. Osećam se kao da je ta zemlja sada moja, ne onoliko koliko Srbija i Balkan, ali jeste moje.

Čime se bavite od povratka iz Velike Britanije i na koji način Vam iskustvo koje ste imali kao “Čivningovac”, danas pomaže i koristi, kako u profesionalnom usavršavanju, tako i u političkom angažmanu koji ste uzeli u Demokratskoj stranci u kojoj vodite resor za evropske integracije?

Nastavio sam gde sam stao. Radim na sebi kroz neformalno obrazovanje i trudim se da napredujem. Ako hoćete iskreno, ljudi me gledaju drugačije. To sam definitivno primetio. S jedne strane to je prednost, jer imate neku vrstu poklonjene moći i percepciju ljudi da znate verovatno više nego što znate i ljudi vas više uvažavaju jer imate taj papir završenog mastera u inostranstvu. Sa druge strane, to je i mana, jer ljudi od vas očekuju mnogo više. Očekuju da imate rešenja za sve stvari koje muče stranku i društvo. Ova dva primera sam uzeo kao ekstreme.

Što se tiče angažmana u stranci, pomaže iskustvo jer sam pored toga što sam učio o rešenjima koje je primenila Velika Britanije, ja i živeo ta rešenja. Mogao da osetim na svojoj koži kako sistem funkcioniše i koje su mu vrline i mane. Konstantno razmišljam o tome kako Britanci rade, recimo strategije za reformu javnog sektora ili njegovih delova. To su dokumenta od desetak strana. Dok recimo, mi u Srbiji i dalje pravimo neke strategije koje imaju po 100 ili 200 strana. Fasciniran sam i dalje koliko je obrazovanje kroz koje sam ja prošao imalo praktičnu primenu u modernom britanskom javnom sektoru. Voleo bih da naša država ima sluha i da može da uči iz iskustva drugih država, prilagođava ih našem kontekstu u kom živimo i da idemo napred kao društvo. Nažalost, to trenutno nije slučaj, jer ako na primer čitate izveštaje Evropske komisije o napretku Srbije, od 2009. godine na ovamo, vidite da se u delu koji se tiče reforme javnog sektora, manje više iste reči ponavljaju, pre svega, neefikasnost. Mi još uvek pričamo samo o decentralizaciji, koju smatram ključnom za rešavanje dela problema koji muči javni sektor u Srbiji, a u Velikoj Britaniji se lokalne samouprave udružuju i stvaraju nove entitete koji imaju za cilj rešavanje problema kroz partnerstva sa biznis sektorom, nevladinim sektorom i zainteresovanim građanima. Mislim da bi to u Srbiji moglo da radi, kada bi, postojala politička volja.

Da li je i koliko danas teško biti mlad demokrata u, faktički, nedemokratskoj Srbiji?

Biti mlad i u politici je teško u ovoj zemlji. Biti žena u politici je teško u ovoj zemlji. Problem je kako se izboriti za svoje mesto u stranci i u društvu, bez da morate da kopirate sva loša ponašanja starijih kolega, bez da se prave ustupci kojima ćete ostati bez onih ideala zbog kojih ste ušli u politiku. Za to nema magične formule, to zavisi od granica koje postavite sami sa sobom.

Postoje tri interesa kada se bavite politikom: opšti, stranački i lični. Oni bi trebalo da budu hijerarhijski poređani na taj način. Ako možete da zadovoljite jedan interes, zadovoljite opšti, ako možete dva, opšti i stranački, ako možete sva tri – onda ste maher u politici. A ja vam garantujem da je uvek moguće napraviti situaciju u kojoj su sva tri interesa zadovoljena, samo što će to retko da prođe lakmus hartiju stranaka i društva u Srbiji, jer smo mi još uvek pretpolitičko društvo. Naše društvo danas je duboko korumpirano, bez slobode medija i duboko podeljeno na one koji su uz vlast i one “zle druge” koji hoće da unište napredak Srbije. Mi smo društvo bez dijaloga u kom postoje neprijatelji, a ne protivnici. Mora ponovo da se uspostavi i da se neguje kultura dijaloga i razgovora. Stalno se pitam zašto ne možemo da razgovaramo prvo o stvarima oko kojih se slažemo, pa tek kada ih sve iscrpimo da počnemo da razgovaramo o stvarima oko kojih se ne slažemo. Verovatno zato što nikada ne bi došao trenutak da ih sve iscrpimo.

Pitaću Vas otvoreno – da li će Demokratska stranka opstati u ovim vremenima punim izazova po opozicionu scenu – čini se da nam predstoje meseci i godine u kojima će se onaj deo političke scene koji često zovemo “demokratskim” i “proevropskim”, pa i “građanskim”, rebrendirati, samo što nikom još uvek nije jasno kako će konačni proizvod tog procesa izgledati. A, mnogi su i zabrinuti. Kakva su Vaša očekivanja?

Demokratska stranka trpi i preživljava hajku, maltretiranje i etiketiranje od strane SNS već više od sedam godina. Preživela je i preživeće, ma koliko oni želeli da je unište, nas da uklone i vladaju sa kvazi-opozicijom u vidu SRS. Demokratska stranka je bila i jeste modernizacijski motor ovog društva, zajedno sa Demokratskom omladinom i to će biti i dalje. Mislim da su ljudi zabrinuti sa razlogom. Ukrupnjavanje opozicije uvek dovodi do toga da jedan deo stranaka i pokreta kroz to ukrupnjavanje izgubi svoj identitet i najmanje greške danas mogu da znače da sutra ne postojite, što smo videli tokom devedesetih, a i kasnije.

Ja verujem da će Demokratska stranka i ovaj put iz te bitke izaći kao pobednica. Demokratska stranka je uvek bila mesto u kom se okupljaju i oni sa desnog i oni sa levog spektra, i ako gledate istoriju i izlaženja ljudi iz stranke, uglavnom su oni sa desnog spektra napuštali stranku i pravili svoje organizacije, a mi levi ostajali tu. Ja verujem da će tako biti i ovaj put. Mogu da tuku, prete, hapse, da nas nazivaju žutim lopovima, ološem, čak i ustaškim kurvama u sred Narodne skupštine, ne mogu da nas unište niti da pobede modernizacijski duh Demokratske stranke, prvenstveno zato što ga uopšte ne razumeju.

U kojoj meri su opravdane strepnje mnogih analitičara da ćemo kao konačan i neminovan odgovor na autokratski režim Aleksandra Vučića dobiti jednu snažniju, ali suštinski desnu, konzervativnu opoziciju, u kojoj će oni kojima su bliske ideje socijaldemokratije i levice, samo figurirati kao podrška pri rušenju postojećeg režima?

Čini mi se da je ideološki spektar potpuno pomućen trenutno, ili da se deli na dve ose, one koji su protiv i one koji su za Vučića. Nisam siguran da nužno znači da ćemo dobiti desnu opciju, ili samo desnu opciju. Mislim da smo trenutno u situaciji u kojoj se većina stranka i pokreta traži na ideološkom spektru i pokušava da pronađe svoje mesto među biračima koji su protiv Vučića i Srpske napredne stranke. Mislim da nisam dovoljno hrabar da prognoziram kako će to izgleda, a ono u šta želim da verujem je da će socijaldemokratske stranke i pokreti preživeti i imati svoje mesto u političkom životu Srbije.

Koji su to konkretni ciljevi koje želite da ostvarite kada je reč o Vašem političkom radu, kako u samoj Demokratskoj stranci, tako i u društvu u kom živimo i kako planirate da ih ostvarite?

Rekoh pre, postoje tri interesa: opšti, stranački i lični. Ja želim društvo u kom se komšiji kaže dobar dan na ulici, đubre baca u kontejner, poštuju ljudska prava i neguju slobode. Želim da verujem da je to i opšti i stranački i moj interes. To znači da želim Srbiju koja je punopravna članica Evropske unije, koja vodi računa o životnoj sredini, koja je promenila svoj sistem obrazovanja i u kojoj vlada vladavina prava a ne milost vladara. Ovo su ideali. Nedostižne zvezde vodilje koje pokazuju put kojim treba da se ide. A svakodnevne odluke koje donosim u svom angažmanu su uvek u skladu sa tim.

Ako hoću da menjam ovo društvo, prvi korak je da menjamo stranku koja treba da vrši vlast. Bez reforme političkih stranaka nema reforme društva. Pre desetak godina u Demokratskoj stranci i Demokratskoj omladini nije bilo uobičajeno da se vodi dijalog i sukobljavaju mišljenja, bar ne onoliko koliko je to sasvim uobičajeno danas. Da možete da izađete na Glavnom odboru, kažete svoje mišljenje koje je potpuno suprotno mišljenju rukovodstva i zbog toga ne trpite posledice. Ima tu još mnogo posla. Voleo bih da za deset godina vidim Demokratsku stranku koja je odnegovala pluralizam ideja i mišljenja kako ga neguje danas. Demokratsku stranku u kojoj isključivo pobeđuje snaga argumenata. Samo kada to dostignemo, znaću da sam delimično uspeo u svojim nastojanjima da menjam ovo društvo.

(Igor Besermenji)