NOVO LICE POLITIKE – FILIP MARTIN, Levica Srbije

Može li se Srbija boriti protiv robovlasničkih tendencija u svom društvu? Koliko god da uvek dinamična i komplikovana, koliko i umarajuća i često bezidejna politička svakodnevica u zemlji mnogima ne dozvoljava da nalaze vremena da se bave teorijskim i više ideološkim dilemama koje su u korenu praktičnog iskustva, još uvek ima i nekih politički aktivnih ljudi u Srbiji koji i za to nalaze volje i vremena.

Jedan od njih je i Filip Martin, novo lice politike i član Izvršnog odbora Levice Srbije u Novom Sadu, od kog sam pokušao da saznam nešto više o levičarskom aktivizmu, stanju na levom delu političkog spektra u Srbiji, najavi Dragana Đilasa da će formirati novu levičarsku političku partiju, ali i njegovim motivima da se, u godinama kada levica deluje previše iscrpljeno da bi se nosila sa dnevnopolitičkim izazovima, uključi u rad jedne političke organizacije levičarske orijentacije.

IGOR BESERMENJI: Filipe, da li ste imali prethodnog iskustva u društveno-političkom aktivizmu i šta Vas je opredelilo za angažman u okviru političke organizacije kakva je Levica Srbije?

Filip Martin je član Izvršnog odbora Levice Srbije Novi Sad

Foto: Filip Martin, privatna arhiva

FILIP MARTIN: Ne. Opredelilo me je neukaljano ime lidera. Bilo mi je bitno da nema iza sebe razne afere, tetke, kofere, plagirane doktorate, klečanje novinarki, stanove u Bugarskoj itd. Jednostavno smatram da takvim ljudima nije mesto u politici, već negde drugde, i da nisu dobri reprezenti. Takve stvari ne mogu da se opravdaju i ne smeju da prođu, a kod nas se izgleda opravdavaju i nažalost prolaze. Ali ne još dugo. Takođe, opredelio me je i program same stranke. Program Levice Srbije za prioritet ima borbu za siromašne i socijalno ugrožene, nezaposlene, studente, borbu za radnike i seljake. Dakle, lider i stranka koja ima načelno antikapitalistički stav, te dve stvari su morale da se poklope. Nisam od onih koji idu za liderom, a ne čitaju program. Ako ne znate program, ne znate ko ste, ni za šta se borite. Iako se danas mnoge stranke na vlasti deklarišu kao levičarske, one to ustvari nisu. To su partije vlasti i uradiće sve šta im se kaže samo da ostanu na vlasti. Glasaće za smanjenje plata i penzija, glasaće za katastrofalni Zakon o radu, za aranžman sa MMF-om. Socijalna pravda, jednakost, te stvari ih nažalost ne zanimaju.

IGOR BESERMENJI: Slažete li se s ocenom da je danas posebno teško uveriti mlade u svrsishodnost aktivizma koji promoviše ideje levice i nije li to paradoksalno imajući u vidu sve izraženiju razliku u kvalitetu života elita s jedne i građana s druge strane? Da li je to naročito teško u Srbiji i ako jeste, zbog čega?

FILIP MARTIN: Ne. Mlade je generalno teško ubediti da se bave s bilo kakvim aktivizmom, stranačkm ili nestranačkim. Naročito ih je teško ubediti da se bave politikom. Zašto je to tako? Smanjenjem plata i penzija, veliki broj građana i porodica  doveden je na nivo gole egzistencije. Primera radi, 400 000 građana radi za minimalac koji u ovom trenutku iznosi 27 000 dinara. Tada dobijate narod koji nema snage. Nema prosperiteta, nema društvenog i kulturnog uzdizanja, samim tim ni pomenutog aktivizma. Sve se svodi na borbu za golu egzistenciju.

Drugi razlog je ono što čujemo u razgovorima, na štandovima i tribinama po gradovima Srbije. Kada mladi čuju za neka stara imena u politici, kolutaju očima uz komentare: “ovi su već bili na vlasti”. To je donekle tačno. Sa druge strane, kada se na televiziji pojavi neko od naših drugova i drugarica (što je veoma retko), ljudi se pitaju ”ko je sada ovaj ili ova”. Malo konfuzno, priznaćete. Mislim da svima treba vremena da prihvate nova lica, ali da ta nova lica nemaju gde da se pojave u medijima, kako bi se promovisala. Generalno stav većine građana jeste da su potrebni novi mladi ljudi u politici, jer se zaista 30 godina smenjuju ista lica. Tu je Levica Srbije napravila presedan tako što unutar stranke niko osim Borka Stefanovića nije bio na nekoj funkciji i niko nije bio na vlasti. Međutim, složio bih se sa Vama da je sve izraženija razlika u društvenim slojevima i da se Srbija podelila na bogate i siromašne.

IGOR BESERMENJI: Na prošlogodišnjim protestima (koji su počeli kao studentski), prisustvo levičara bilo je izuzetno vidljivo – kako kroz parole i transparente, tako i kroz učešće nekih lica na protestima. Ipak, ubrzo ih više nije bilo, a uskoro nije više bilo ni sličnih masovnih protesta u spontanoj organizaciji studenata i građana. Ima li borba protiv kapitalizma u Srbiji objektivno bilo kakvu šansu?

FILIP MARTIN: Tačno je da su protesti bili spontani i u organizaciji studenata i građana. Tada su studenti jasno rekli da ne žele da se na protestima ističu bilo kakva stranačka obeležja. U tom smislu, svi političari koji su bili učesnici protesta, bili su tu kao građani, a ne kao predstavnici političkh partija. Mislim da ne morate da budete ni levičar, ni desničar, ni liberal, da biste shvatili šta je najbolje za društvo. Parole na protestima jesu bile levičarske, poput onih “Protiv diktature kapitala” i “Nećemo da budemo jeftina radna snaga”. Pitajte bilo kog čoveka da li hoće da radi u fabrici po 12 sati za 27 000 dinara, bez prava na sindikat, bez plaćenog noćnog i prekovremenog rada, gde se radnicima ne uključuje klima u hali u kojoj temperatura dostiže 37 stepeni, i gde se voda drži zaključana pod katancima. Ne morate biti levičar da biste shvatili da to nije dobro i da to mora da se menja. To svakako nije kapitalizam, to je robovlasničko društvo. Oko takvih stvari svi treba da stanemo u jedan red i kažemo da više ne može tako i da radnik nije rob. Nažalost, političari na vlasti ne misle tako, budući da nisam do sada video nijednu stvar koju su uradili u interesu radnika ili običnog gradjanina. Svaki interes svodi se na njihov lični.

Objektivne šanse postoje. Levica Srbije, kao načelno antikapitalistička stranka, danas je nažalost jedina prava levica u Srbiji koja bi mogla da pokrene borbu protiv lošeg sistema koji nam je nametnut. A sistem ne možete da menjate ako ne donesete novi Zakon o radu, ako ne vodite borbu protiv siromaštva, kao i borbu protiv kriminala i korupcije, uz dodatno oporezivanje banaka, i proterivanje zelenaških banaka koje su opljačkale narod. I još mnogo toga. Ja znam da nas, kada dođemo na vlast, čeka mnogo posla, ali da ćemo to završiti do kraja. Samo da približim građanima, jer je važno da znaju: kapitalistički koncept je zasnovan na privatnom vlasništvu kapitala i sva sredstva za proizvodnju su u privatnom vlasništvu; investicije, proizvodnja, plasman dobara, a u završnoj fazi, i školstvo i zdravstvo, potpuno su privatizovani. Levica Srbije je upravo protiv toga. Smatramo da besplatno zdravstvo i besplatno školstvo zauvek moraju da ostanu u interesu države, odnosno u interesu građana i građanki. Najbitnije od svega je što cilj države neće biti isključivo ostvarivanje profita i bogaćenje pojedinaca na račun građana, već ostvarivanje socijalne pravde i borba za radničku klasu.

IGOR BESERMENJI: U kojoj meri je levičarska borba u Srbiji danas uslovljena okolnostima u svetu? Zašto Srbiji danas ne mogu da se dese ni žuti prsluci, ali ni predsednik koji nije sasvim slep za građansko nezadovoljstvo pretvoreno u ulične proteste?

FILIP MARTIN: Ja ne bih da poredim Francusku i njihovo društvo koje je ustalo i izašlo na ulice zbog odluke francuske vlasti da podigne cene goriva, sa našim društvom. Ipak, složićete se da su drugačije prilike u Srbiji nego u Francuskoj. U Srbiji građani protestuju zbog razbijene glave i pokušaja ubistva Borka Stefanovića, predsednika Levice Srbije i  jednog od opozicionih lidera Saveza za Srbiju. Tek kada tu povučete paralelu, vidite da su to dve različite stvari, kao nebo i zemlja. Onda shvatite za šta se bore Francuzi, a to su niže cene goriva. Čak i kada su cene spuštene, oni su nastavili proteste. Za to vreme, mi u Srbiji borimo se za slobodu govora, slobodu medija, i pre svega, protiv nasilja.

Ako me pitate da li bi bilo protesta kod nas da nisu pretukli Borka, ja mislim da bi. Predsednik nije slep i veoma dobro zna šta mu se dešava u državi. Međutim, njegovo znanje u politici se svodi isključivo na manipulaciju putem medija. Bojim se da on izuzev toga nema nikakvo rešenje. Prirodno je postaviti pitanje šta će se desiti kada to više ne bude prolazilo kod građana, što je veoma blizu, ili je već počelo da ne prolazi. U svakom slučaju, podržavam i mislim da su protesti dobra mera, kako u Francuskoj, tako i u Srbiji, jer tada političare opominjete da su izgubili kompas i da nešto ne rade dobro. Država mora da radi u interesu građana. Građani su osnovali državu, građani mogu da je menjaju i ukidaju. Kada država ne radi u interesu građana, sprovodi nasilje, ili ne može da obezbedi sigurnost građanima, naročito onima koji drugačije misle i govore, tada vam se desi ono što se danas dešava u Francuskoj, Mađarskoj, Belgiji, Srbiji.

IGOR BESERMENJI: Slažete li se da se dobar deo levičarskog duha u Srbiji danas nalazi u lokalnim građanskim inicijativama poput “Sačuvajmo Liman od betona”, ali i inicijativama kakva je “Mame su zakon”? Mogu li one u perspektivi postati politički moćne i u krajnjem, možda biti i stožer okupljanja svih onih koji veruju u snagu levice?

FILIP MARTIN: Iskreno, ja bih to voleo, ali mislim da takve inicijative nisu dugoročne, da su kratkog daha. Ne zato što u njima učestvuju nesposobni ili nekvalitetni ljudi, naprotiv, već zato što je danas u Srbiji vrlo teško postati vidljiv. Mediji su zatvoreni kada treba da se čuje drugačije mišljenje. Bilo kakva kritika vlasti nije dozvoljena. Potrebno je dosta truda, energije, aktivizma, na kraju, i godina, da bi se za nekog čulo ili da bi neko postao vidljiv. Vi i ja sada znamo i čuli smo, recimo, za inicijativu “Mame su zakon”, ali hajde da izađemo na ulicu i pitamo nekog. Mislim da i sami znate kakav odgovor ćete dobiti. Ja im svima želim uspeha i istrajnosti u onome za šta se bore, iako znam da je teško. U svakom slučaju, ono što povezuje Levicu Srbije i gore pomenute inicijative jeste borba za pravednu, slobodnu i odgovornu državu; borba koja je usmerena na kritiku vlasti i nakaradnog sistema, koji radi u interesu pojedinca i krupnog kapitala, a ne u interesu građana. To je ono što moramo da menjamo, ako želimo da sačuvamo državu i ljude u državi.

IGOR BESERMENJI: Kada je reč o politički organizovanim levičarima, Levica Srbije postoji 3 godine. Kako Vi ocenjujete njen dosadašnji razvoj i gde vidite njen krajnji domet?

FILIP MARTIN: Tačno je da je Levica Srbije najmlađa i najbrže rastuća opoziciona stranka u Srbiji. Beležimo konstantan rast rejtinga po svim istraživanjima, što je dobro. Svakog dana pristupaju nam novi članovi, što znači da je naš rad prepoznat i da ljudi veruju u našu politiku. Razvoj stranke je krenuo od same nule i danas, posle 3 godine, mogu slobodno da kažem da smo na pravom putu da na sledećim izborima osvojimo vlast i počnemo sa reformom celokupnog sistema.

IGOR BESERMENJI: Prema svemu što je do sada najavio, a da je vezano za formiranje političke partije čiji će on biti lider, Dragan Đilas spreman je da otvori vrata još jednoj partiji levice u Srbiji. Imate li detaljnija saznanja o ovome i da li je u skladu s tim Dragan Đilas i definitivno dugoročni strateški partner Levice Srbije?

FILIP MARTIN: Da, to je nešto što je u najavi. Svakako da će se sve opcije razmatrati na predsedništvu i skupštini Levice Srbije. Mi ćemo raditi na ukrupnjavanju političke scene. Ko god da je u pitanju, ne samo Dragan Đilas. Svakako da je to dobro, jer su na političkoj sceni Srbije potrebne levičarske organizacije u što većem broju. Osim Levice Srbije, ja danas ne vidim nijednu pravu levičarsku partiju. Nemojte samo da mi kažete da su SPS, PUPS i Pokret socijalista, levičarske partije? One se samo deklarišu kao levičarske, ali to su, kao što sam već rekao, partije vlasti. Glasali su za najgori Zakon o radu u Evropi koji je radnika stavio u robovski položaj. Glasali su za smanjenje plata i penzija, i aranžman sa MMF-om. Propisali su da nezaposlen čovek, koji prima socijalnu pomoć od 8000 dinara, mora da ide da radi i zaradi tih 8000 dinara tako što će čistiti ulicu. Čak i te njihove crvene zastave, crvene su jedino od sramote.

IGOR BESERMENJI: Lider političke partije čiji ste član, Borko Stefanović, nedavno je pretučen od strane maskiranih ljudi na javnom mestu. Budući da ste mlad čovek, šta su Vam rekli roditelji i prijatelji posle jednog takvog događaja – ima li straha kod Vas, ili ste spremni da u objektivno vrlo teškim okolnostima u Srbiji nastavite političku borbu sa svojim kolegama i koleginicama?

FILIP MARTIN: Vest da je Borko pretučen brzo se proširila po društvenim mrežama, a potom i po medijima. Vidite i sami da je to izazvalo veliki bes u javnosti, i inat koji je proradio u svima nama. Proteklog vikenda imali smo 20 000 ljudi u Beogradu, koji su izašli i dali podršku Borku Stefanoviću. Građani su poslali jasnu poruku, a to je da neće dozvoliti prebijanje nekoga ko drugačije misli i govori od onih koji su na vlasti.

Kod mene nema straha, kao ni kod mojih saboraca, drugarica i drugova. Svi delimo mišljenje da moramo da stanemo na put prebijanju neistomišljenika. To je posao i zadatak koji čeka i nas kada dođemo na vlast. Moramo zaštiti sve građane i građanke koji u Srbiji žive, bilo da oni pripadaju poziciji ili opozicji. Po tome se razlikujemo od onih koji manipulacijama i zastrašivanjem pokušavaju da ućutkaju sve one koji hoće da kažu istinu. Okolnosti za bavljenje politikom objektivno jesu loše i teške. Baš zbog toga pobeda će biti slatka. To nam i daje snagu da guramo napred, borimo se, pružamo otpor. Mnogo puta smo naišli na zid, ali smo ga srušili. Kada dođemo na vlast, nećemo imati prava da pogrešimo, jer posle 30 godina, donećemo pravdu i slobodu.

(Igor Besermenji, decembar 2018.)

2018-12-14T11:35:42+00:0014.12.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.