Aleksa Šorak (23), jedan je od organizatora protesta “1 od 5 miliona” u Novom Sadu, ali i član Izvršnog odbora Levice Srbije u tom gradu. 1 od 5 miliona. Višestruki državni prvak u više plivačkih disciplina – profesionalnim sportom bavio se 12 godina i iza sebe ima više reprezentativnih nastupa. Student je završne godine Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Izabrao je i građanski i politički aktivizam i smatrao sam da je dobra prilika da ga, baš sada kada su antirežimski protesti u punom jeku, bolje upoznamo.

Aleksa, zbog čega ste odlučili da se politički aktivirate i zašto je to baš Levica Srbije?

Aleksa Šorak iz Levice Srbije

Foto: Aleksa Šorak/privatna arhiva

Nezadovoljstvo društvom i državom u kojoj živim raslo je svaki put kada bih uključio televizor, izašao van mog uskog okruženja porodice i najboljih prijatelja. Raslo je i kada je majka dobila otkaz i kada nije mogla da se zaposli, a i kada je sestra prvi put otišla da radi u inostranstvo. Bes se nagomilavao  i zbog činjenice da sam za letovanje morao da zaradim, a da na zimovanje odavno gledamo kao na iracionalni luksuz. Većinu dvadesetogodišnjaka smatram itekako sposobnim da razumeju, barem u svojoj osnovi, svet oko sebe, a samim tim i svoje stavove. Sebe sam prepoznao kao levičara još mnogo ranije, imajući u vidu svaku moju netrpeljivost prema segregacijama bilo koje vrste, empatiju prema osiromašenima i podjarmljenima

Nakon osnivanja Levice Srbije, uvideo sam odličnu priliku da se priključim pokretu kog je poveo jedan neukaljan, iskren i borben čovek, čija bivša organizacija, Demokratska stranka, nije razumela potrebu o kojoj je on govorio, da program mora da bude socijalno odgovorniji. Nakon  neuspelog pokušaja Borka Stefanovića da program DS-a  učini “levljim”, sledeći logičan potez bio je osnivanje sopstvenog pokreta. Čitajući njegov moderan levi program, shvatio sam da je u velikoj meri saglasan sa mojim stavovima i da želim da se uključim kako bismo menjali ovo društvo na bolje. Smatrao sam da je Borko jedan od onih koji imaju u sebi to što je potrebno za, možda, nemoguću misiju ujedinjenja levice.

Težak individualni sport naučio me je nekim stvarima koje, ako pokušamo da ih primenimo na naš život i svakodnevicu, po pravilu daju rezultate. Većinu stvari u životu koje želimo, dobićemo isključivo sopstvenim naporima. Naučio sam da vreme ne možemo da vratimo, a da o budućnosti moramo da razmišljamo na vreme. Pristupnicu sam sebi poklonio za dvadeseti rođendan. 

Šta ste do sada naučili tokom ove 3 godine aktivizma u LS i koliko Vam je to znanje pomoglo da bolje razumete kompleksnu, a ponekad i šizofrenu politčku realnost koju živimo u Srbiji?

Mnogo sam naučio o političkoj teoriji. Imao sam tu sreću da budem okružen dobronamernim istomišljenicima koji nisu zloupotrebili moju mladalačku naivnost i manjak znanja i koji su mi objektivno objasnili veliki deo probematike današnjeg sistema. Stavovi takvog, mladog čoveka bruse se dugačkim razgovorima koje sam sa ljudima u Levici Srbije, vodio bukvalno svaki dan. Vrlo je značajno bilo i to što sam imao priliku da vidim i levičarski pogled na svet iz ugla brojnih profesija, struka, zanata…

Probleme ovog društva analizirali su poljoprivrednici, advokati, profesori, studenti, medicinari, penzioneri, sportisti, radnici, umetnici… i najčešće, u osnovi problema svih ovih oblasti života je to što u centru politike nije ČOVEK. U vremenu profita, zaboravili smo na neke najosnovnije stvari poput socijalne pravde, koje su zamenjene akumulacijom kapitala kojoj su mnoge stvari podređene sa (ni)malo ograničenja i kontrole. Ipak, za objašnjavanje konfuzije današnje političke situacije potrebno je višeslojno znanje, koje svakodnevno stičem. Svakako da bez ovog iskustva, i ovakvih razgovora ne bih mogao ni da razmišljam o tome.

Koliko ima levice u Levici Srbije i u kojim delovima vašeg programa je ona najbolje reprezentovana?

Levicu Srbije smatram jednom od retkih, iskrenih levičarskih organizacija. Naravno, tu su i ove načelno leve, koje glasaju za jedan od najliberalnijih Zakona o radu u Evropi, smanjenje plata i penzija itd. Međutim, program našeg pokreta (ne Borkovog, NAŠEG) satkan je od levičarskog pogleda na svet. U osnovi, radi se o borbi za siromašne i socijalno ugrožene, penzionere, studente, nezaposlene i zaposlene, radnike i seljake… Kvalitet života najsiromašnijeg dela građana vremenom opada, a takvih građana je sve više. Baš poboljšanje toga je apsolutni prioritet našeg programa i Levica Srbije zalaže se za momentalno povećanje minimalne cene rada i vraćanje otetih penzija. Nužne egzistencijalne potrebe moraju biti obezbeđene za svakog gradjanina Srbije, a posebno  onima koji nisu sposobni za rad ili imaju minimalna primanja nedovoljna za život. Oni moraju, između ostalog, da dobiju dodatnu državnu pomoć za ogrev i besplatan gradski prevoz. Naravno, i kontrola kvaliteta života mora biti unapređena, te Levica zastupa i uvođenje obaveze centrima za socijalni rad da moraju obići određen broj korisnika dnevno, nedeljno i mesečno. 

Težimo odbacivanju neoliberalnog pristupa ekonomiji koji privatizuje NAŠU državu. Takodje, svesni smo i problema koje sa sobom donose strani investitori. U tom smislu, program Levice nalaže hitan prekid neselektivnog subvencionisanja bez jasnog plana i evidencije, a davanje državnih subvencija usloviti prosečnom platom u Srbiji u datoj grani delatnosti za buduće zaposlene i time izbeći robovanje bitnom faktoru u podizanju ekonomskog standarda Srbije.

Porodične vrednosti danas su podložne demagogiji, ali Levica je po tom pitanju vrlo konkretna. Želeli bismo da omogućimo pomoć za porodice sa troje i više dece, čija primanja su po članu ispod proseka Republike. Takođe, svaka žena koja rodi bar četvoro dece imaće pravo na prosečnu penziju, ako nije zaposlena ili ne želi više da radi. Nastojimo da izjednačimo pomoć države samohranim majkama i hraniteljskim porodicama, jer je sadašnji disbalans neprihvatljiv. 

Srbija je ponosna na antifašističku borbu. To nameravamo da podstičemo i da zabranimo sve neonacističke, rasističke i fašističke organizacije. Zabranićemo im javno širenje homofobije, a uvešćemo više časova o holokaustu u naš školski sistem. Takođe, potrebno je uložiti napor u poboljšanje položaja romske nacionalne manjine kao najugroženije u zemlji, i posebno štititi sve najugroženije manjinske grupe.

Srbiju treba Ustavom i zakonima definisati kao laičku državu, u kojoj se religijskim organizacijama zabranjuje uplitanje u javne poslove, kao što se i crkvi priznaje potpuna autonomija delovanja u odnosu na državu. U tom kontekstu, crkve i verske zajednice moraju da budu ravnopravni članovi društva, te da, kao i sva druga pravna lica, plaćaju porez.

Pošto ste student, možete li reći nešto više o tome koliko su levičarske ideje danas bliske Vašim kolegama i drugim studentima s kojima dolazite u susret?

Moj utisak je da su levičarske ideje često pogrešno shvaćene sa gomilom predrasuda. Kada izgovorimo levica, mnogim studentima na pamet pada nešto antinacionalno, antireligiozno, autoritarno… Kod takvih, zastupljenije je desničarsko predstavljanje, međutim, dešavalo mi se i da nakon razgovora sa dotičnim on shvati da levica nije ništa od onog kakvom ju je smatrao, nakon čega ide i pitanje: “Ali kako se mi onda razlikujemo, ako si ti levičar”? Hoću da kažem da su levičarske ideje u mnogima i čak i ako sebe takvim ne vide, i da do njih mogu doći isključivo spoznajom osnova političke teorije. Prosto smatram da su empatija i solidarnost prirodni čovekovi nagoni, a da je na meni i mojim kolegama da ih isteramo na površinu. Na žalost, ima i onih koji očigledno razgovor ne žele, to nije moja ciljna grupa.

Da li ste aktivni učesnik protesta “1 od 5 miliona – stop krvavim košuljama” i u kojoj meri mislite da su ideje levice prisutne među okupljenima, ali i kod samih organizatora?

Naravno. Kada sam čuo da se priča mogućem protestu u Beogradu, a nakon onog inicijalnog u Kruševcu, nazvao sam Jelenu Anasonović i ponudio joj pomoć. Prvi protest bio je mučan za organizatore i svaka pomoć bila je dobrodošla. Ovo mi je bitno da kažem, jer sam se u Beogradu našao kao Jelenin prijatelj, nezadovoljan građanin, i kao neko kome se iz revolta vrištalo. Upravo sam na taj način i završio na kamionu, NIKAKO po pozivu nekog iz Levice, kada bih bio obavezan da ga poslušam po principu subordinacije. Na taj način, sticajem okolnosti našao sam se nekoliko puta na kamionu u Beogradu. Kada je ovaj talas promena zahvatio i Novi Sad, imajući u vidu neiskustvo i godine svih nas organizatora, prosto je bilo prirodno da mikrofon na kamionu bude moj. I bio je, svih 5 puta do sada. Bilo je naravno i grešaka, ali kada je neko čistog srca sa istinom kao primarnim idealom, ljudi to valjda prepoznaju i sve bude onako kako treba da bude.

Moramo da razumemo da ovi protesti imaju veliku socijalnu težinu, ali nju nose i desničari i levičari. Niko od šetača nije zadovoljan stanjem u državi i baš su se zbog toga u vazduhu vijorile i jedne i druge zastave. Najbolje bi bilo da ih nema uopšte, jer nam je jedinstvo trenutno jedini instrument koji imamo protiv ovog režima. Ono na šta sam ponosan jeste to što je u nestranačkom delu organizacije značajan broj ljudi koji podržavaju ideje levice.

Najbolji savet koji ste dobili od iskusnijih kolega u Levici Srbije?

Mnogo je bilo dobrih saveta, ali na mene je najviše uticao Stanko Bosnić svojim primerima neustrašivosti prilikom rušenja vlasti Slobodana Miloševića. Svojim primerom dao mi je mnogo snage, ali i oduzeo pravo da napravim jedan korak u nazad. Godine mi to ne dozvoljavaju. Do kraja!

Možete li sa čitaocima bloga podeliti Vaše iskustvo u radu sa liderom LS Borkom Stefanovićem i reći nam nešto zanimljivo o njemu, što možda nije poznato široj javnosti?

Čovek se poznaje u svojim najtežim vremenima, a Borko je prošlu godinu prošao junački. To je samo potvrdilo ono sto sam i do tada znao, da je iskreni borac sa pravom verom da će svima nama biti bolje. Deo te energije sigurno mu je dala i mladost, kada je bio poznat kao basista novosadskog pank benda Generacija bez budućnosti. Pohađao je Karlovačku gimnaziju, bio u dva rata…I ono sto je meni nije nevažno, išao je na posao busom u Beograd, svako jutro u 5:30.

Na kraju, da li ste apsolutno sigurni da ste se opredelili za političku karijeru i u kojoj sferi politike biste želeli da budete angažovani u budućnosti?

Budući da se borim se protiv ljudi koji su bukvalno ceo svoj život u politici i koji nikada ništa drugo nisu radili, baš zbog toga želim da živim od advokature i da kao takav budem prepoznat. S tim u vezi, ne mogu da dočekam da se rešim poslednje godine fakulteta i krenem da radim. Ipak, trenutno imam odgovornost prema sebi, porodici i prijateljima, kao i celokupnom društvu da dam svoj doprinos ovim promenama, najbolje kako znam. Vere i upornosti mi ne nedostaje.

(Igor Besermenji)