“Mi smo na redu” je serija intervjua sa građanima Srbije. Pitanja koja bi najveći deo novinara postavio samo političarima i analitičarima, postavljam građanima, jer mislim da je važno da u vremenu represije i opšteg beznađa u društvu naši sugrađani u svojim komšijama, poznanicima, kolegama, prijateljima sa društvenih mreža, vide pozitivan primer odsustva straha kada je reč o javnom govoru, slobodi mišljenja i izražavanja.

Miloš Pankov je Novosađanin sa dugogodišnjim iskustvom u građanskom i političkom aktivizmu. Zaposlen je u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, kao rukovodilac informaciono-referalnog centra sa čitaonicom. Član je političkog pokreta Diem25.

Miloše, dugo godina radite u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, pa mi je nekako logično da Vas na početku pitam šta Novosađani najrađe čitaju u ovim, komplikovanim, vremenima?

Miloš Pankov

Foto: Miloš Pankov/privatna arhiva

Postoji obično neki tip literature koji je posebno aktuelan u određenom periodu. Već neko vreme su to skandinavski romani, posebno trileri. Savremena skandinavska književnost osvaja čitaoce kvalitetom, ali i pristupačnim stilom. Trileri sa ovog podneblja osveženje su za publiku verovatno i pomalo zasićenu delima popularnih američkih i britanskih  autora. Kada je reč o domaćoj kniževnosti “večna tema” je nacionalna istorija i istorijski romani. To su određeni trendovi, a pored toga, u bibliotekama se u svako doba čitaju popularni romani: Agate Kristi, Dostojevskog, Mome Kapora…

Kakva su Vaša iskustva sa mlađom generacijom, studentima i srednjoškolcima? Da li je istinita ona dobro poznata strašna priča o tome kako mladi u Srbiji više ne čitaju i ne posećuju biblioteke?

S obzirom na to da radim na odeljenju koje raspolaže stručnim knjigama i radi sa elektronskim izvorima, susrećem se sa tom pojavom svakodnevno. Srednjoškolci su zapostavljena društvena grupa. Sa decom se dosta radi, veliki broj njih dolazi  u biblioteke, postoji mnogo zanimljivih dečjih programa, kniga, dobrih pisaca za decu osnovnoškolskog uzrasta. Problem sa čitanjem nastaje nakon završetka osnovne škole, jer se sistem ne bavi mnogo problemima i potrebama mladih u tom osetljivom životnom dobu. Zaključili smo recimo, da srednjoškolci prestaju da posećuju čitaonice i izbegavaju da koriste stručne knjige, čak i kada pripremaju maturski rad, oslanjajući se na ono što pronađu na internetu.

Zato smo počeli sa aktivnim obilaskom škola kako bi ih podstakli da posećuju bibliteke, a takođe i osmislili niz edukatvnih programa, radionica, sa namerom da  ih zainteresujemo za određenu vrstu literature koja je možda zapostavljena  školskim planovima, poput lokalne istorije. Na internet ne gledamo kao na neprijatelja knjige. Nasuprot tome, usmeravamo mlade i same vične pretraživanjima različitih podataka kako da svoje znanje upotreba da pronađu korisne informacije za svoje školovanje: elektronske knjige, članke iz naučnih časopisa u elektronskoj formi.

Pored svog redovnog bibliotečkog posla, nalazite vremena i za društveno-politički angažman, te ste tako među članovima političkog pokreta Diem25 u Novom Sadu. Šta nam možete reći o aktivnostima ovog pokreta u našoj zemlji?

U jednom trenutku sam shvatio da problemi sa kojima se suočavamo nisu samo proizvod urušenog društva u Srbiji, već i krize evropske ideje i same Evropske unije kao nedovršenog projekta. Tada je osnovan DIEM25 sa ciljem da ponudi građanima Evrope novi koncept uređenja federacije: novi ustav koji proizilazi iz direktne volje građana, transparetnu i direktno biranu upravu, novi “zeleni” ekonomski program zasnovan na investicijama, reprogramiranje dugova, garantovano zaposlenje i pristojnu zaradu u čitavoj Evropi, bez obzira na državu i regiju iz koje potičete.

To se poklapalo sa mojim idejama, naročito kada sam se upoznao sa načinom donošenja odluka. Svi članovi, okupljeni u lokalne kolektive, imali su mogućnost da raspravljaju o pojedinim segmentima i predlože izmene i amandmane. Pokret nije ograničen samo na EU, lokalni kolektiv postoji i u Srbiji, u Beogradu i jedan je od najaktivnijih. To pokazuje da je on zaista okrenut ka svim građanima Evrope i ravnopravno ih uključuje u svoj rad, premda još uvek nisu državljani EU. Delovanje u Srbiji, odnosi se pre svega na promociju programa i saradnju sa pokretima i organizacijama koji taj program podržavaju. Lokalni kolektiv Beograd uspostavio je dobru saradnju sa inicijativom Ne davimo Beograd, čiju je listu DIEM25 podržao na lokalnim gradskim izborima. Izuzev toga, članovi pokreta učestvovali su na brojnim demontracijama građana protiv autoritarne vlasti u Srbiji, često se oglašavaju saopštenjima, objavljuju autorske tekstove na fb stranici pokreta, prevode članaka sa sajta DIEM25 na srpski jezik itd. Lokalni kolektiv u Novom Sadu još uvek nije osnovan. Postojeći  članovi iz Novog Sada mogu se aktivirati u većoj meri tek kada se to desi.

Budući da i već etablirane političke stranke i pokreti u našoj zemlji jedva dolaze do medijskog prostora i prilika da svoje ideje i rad predstave građanima, na koji način DiEM25 u Srbiji kao relativno nova organizacija probija medijsku blokadu, ili, ako ona u slučaju ovog pokreta ne postoji, putem kojih kanala komunikacije dolazite do građana?

Prvobitna namera DIEM25 nije bila samostalni izlazak na izbore, već da sačini i predloži program drugim partijama koje bi se okupile oko zajedničke ideje i nakon toga, na izborima za Evropski parlament, ponudile ga građanima EU. Ova inicijativa imala je delimičan uspeh, tako da je u pojedinim evropskim državama ozvaničena saradnja sa strankama i pokretima (Razem u Poljskoj, Alternativa u Danskoj, Generation S u Francuskoj itd), dok je u drugim državama DIEM25 formirao svoja “izborna krila”.

U Srbiji, naravno ne postoji dovoljno snažna vidljivost opozicionih političkih opcija u medijima, ali na žalost, čak ni opozicioni mediji ne predstavljaju mnogo alternativne evropske programe. U Srbiji Diem25 nema izborno krilo, za sada smo fokusirani na osnovnu ideju: promociju programa i okupljanje pojedinaca u kolektive koji ga razmatraju, zagovaraju javne debate u vezi sa određenim pitanjima i sarađuju sa bliskim političkim opcijama. Vidljivost u masovnim medijima nije u prvom planu, kada je reč o našim aktivnostima u Srbiji. Informacije se prenose ličnim kontaktima, društvenim mrežama, posredstvom sajta i drugih internih kanala. Važnije je da se javnost u Srbiji upozna sa činjenicom da vizija drugačije Evrope postoji, da ono lice koje se ogleda u podršci evropskih političara aktelnoj vlasti u Srbiji, nije jedino i možemo ga zajedno promeniti.

Da li je DiEM25 definisao svoj stav prema masovnim građanskim protestima koji se trenutno održavaju širom Srbije i budući da im kao građanin Novog Sada i neposredno svedočite, kako biste prokomentarisali njihov razvoj – mogu li ovi antirežimski protesti, ovakvi kakvi su danas, zaista rezultirati padom režima?

Još od prvih demonstacija organizacija Ne davimo Beograd i Podrži RTV diemovci su u prvim redovima. Slično je i sa svim drugim građanskim demonstracijama, pa i aktuelnim. Podržavamo ih, ali bismo želeli da znamo konkretnije kakve promene se predlažu. Da li će one biti kozmetičke, personalne ili antisistemske ? Drago mi je da su im sami građani dali ovako snažan impuls. Da bi ugrozili postojeću vlast, oni će morati još da evoluiraju i kada je reč o sadržajima zahteva i oblicima otpora.

Budući da imate dovoljno dug “staž” i u političkom aktivizmu, da imate priliku, koji biste savet dali organizatorima protesta “1 od 5 miliona” – da li bi trebalo da ostvare čvršću saradnju sa opozicionim političarima, da li je možda vreme za radikalizaciju protesta, ili biste im rekli nešto treće?

Mislim da je sadašnja postavka na relaciji demonstranti i njihovi predstavnici-političari prava mera. Kada bi postojeće političke opcije bile dominantnije, demonstracije bi izgubile zamah. Scenario koji je u toku, pripreme za dogovor sa narodom, podržavam. Ključno će ipak biti da čujemo šta se nudi u toj prelaznoj vladi, koje ličnosti će u njoj biti i kakve će promene predložiti. Postoji  negativno iskustvo u vezi sa radom prelazne vlade nakon 5. oktobra, tako da njen plan rada treba takođe pažljivo izložiti. Ono što može da pruži dodatni impuls promenama jesu nove ličnosti, koje bi svojim integritetom okupile neopredeljene birače, ali istovremeno (to pokazuje iskustvo Pokreta slobodnih građana) oni moraju biti spremni i sposobni da se bave politikom ako već ulaze u taj domen.

Podsticaj može da pruži i razbijanje medijske blokade, razvojem alternativnih antirežimskih onlajn medija koje bi uređivali kvalitetni, kredibilni novinari, sa pravovremenim informacijama, istraživanjima, člancima, kao alternativna platforma za probijanje medijske blokade i predlaganje novih politika. Puno energije se troši se na zahteve za slobodu postojećih medija, ali se umesto toga publici željnoj pravih informacija one mogu predstaviti novim izvorima.

Radikalizacija protesta zavisi od masovnosti i podrške u određenim slojevima. Kada se pobuni dovoljan broj ljudi to će postati tehničko pitanje. U ovom trenutku promena vlasti deluje neverovatno, ali tek pre nekoliko meseci u Jermeniji se desio sličan scenario. Nakon ubedljivo dobijenih izbora, predsednik se povukao sa vlasti suočen sa mirnim protestima više stotina hiljada ljudi na ulicama glavnog grada Jerevana.

Govoreći o opoziciji, opšti je utisak da ona u Srbiji danas ipak u nekoj meri zazire od vezivanja za termine i ideje koje su do pre samo 7 ili 8 godina bile neodvojivi deo programa i javnih nastupa tada vladajuće Demokratske stranke. A, paradoksalno, dobar deo te iste opozicije čine sadašnji i bivši članove te stranke. Zašto je i kada prestalo da bude popularno nazvati se “građaninom”, “demokratom” ili “socijaldemokratom” u Srbiji i afirmativno govoriti o Evropskoj uniji i zemljama zapadne demokratije, a biti deo opozicije Vučićevom režimu?

Profil Saveza za Srbiju je ideološki širok. S druge strane, zvanična politika Evropske Unije legitimisala je sadašnju vlast u Srbiji, tako da se opozicione politike više ne mogu bazirati samo na evropskoj ideji. Zalažem se za evropske integracije, ali uporedo sa tim i borbu za drugačiju Evropu i drugačiju Srbiju. Evropa Orbana, Salvinija, Štrahea nije moja vizija zajedničke budućnosti. To znači, s druge strane, da nacionalni mitovi u domaćoj politici treba da ustupe mesto temama kao što su: socijalna pravda, borba protiv siromaštva i obespravljenosti i pravičnija raspodela bogatstva, prava radnika i radnica, potreba da se građani što direktnije uključe u donošenje odluka na lokalnom i regionalnom nivou u vezi sa pitanjima od interesa za zajednicu.

Konačno, koju strategiju biste Vi preduzeli za reafirmaciju levice u Srbiji i mislite li da Srbija u ovom trenutku ima adekvatnu levicu – ako da, gde se nalazi i ko su njeni najbolji reprezenti u ovom trenutku?

Za nas, generaciju koja je stasavala devedesetih ključna ideološka pitanja bila su: ratna ili antiratna politika, za i protiv nacionalizma, Evropa ili Rusija. Tek nakon pada režima Slobodana Miloševića, počeli smo da se upoznajemo sa svim izazovima tržišne ekonomije. Nismo tada primetili posledice promena koje se događaju nakon što su socijaldemokratske partije odabrale tzv. treći put. One su postale evidentne tek nakon pojave svetske krize kada su i one, zajedno sa drugim partijam evropskog establišmenta podržale „politiku štednje“ koja je, pored svih nepravdi, nejednakosti, urušavanja socijalnih i drugih prava, bila dobra podloga za učvršćivanje autoritarnih sistema. Od tog vremena više pratim rad političkih partija leve orjentacije, jer me zanimaju kao građanina i kao istraživača političkog govora.

Nakon promena koje sam pomenuo, mnoge socijaldemokratske partije su praktično nestale, a njihovi birači i članovi priklonili su se levici, socijalnoliberalnim partijama, ali i partijama desnog populizma. Ipak, primeri socijaldemokratskih stranaka u Španiji, Portugaliji, Velikoj Britaniji, pokazuju da je povratak na izvorne ideje (bar delimičnim) i približavanje strankama levice uticao na to da se sačuva podrška birača.

U Srbiji je situacija donekle drugačija jer mi nemamo izvornu socijaldemokratsku partiju (sem na regionalnom nivou), tako da nova levica može nastati  iz postojećih partija centra i njihovih lidera, poput Levice Srbije. One se međutim, kao i sam Borko Stefanović, među građanima još uvek prepoznaju kao delovi starog establišmenta i teško mogu da pridobiju poverenje ugroženih slojeva. Druga opcija su potpuno novi ljudi i pokreti, kao što su: lokalni pokreti okupljeni u Građanskom frontu i drugi pokreti izrazito levo profilisani (Marks21, Levi samit itd). Za sada su izborni rezultati i odziv građana na proteste pokazali da raste poverenje u lokalne pokete. Da bi se povezali u poltičku platformu potrebno je ipak da definišu  zajedničke ciljeve i vrednosti i da sa građanskog pređu na diretni politički aktivizam. Vreme će pokazati da li oni to mogu i žele, da li će Građanski u Srbiji slediti put novoosnovane političke platforme u Hravtskoj – Možemo.

Kada je reč o strategiji, smatam da otvoren i frontalan sukob sa centrima moći kapitala nije realna opcija pri postojećem odnosu snaga. Uz kontinuiranu borbu za socijalna, radna i građanska prava, za pridobijanje šire podrške delotvorna je afirmacija alternativnih politika koje mogu da deluju u okviru neoliberalnog sistema, sa pretenzijom da ga vremenom zamene kao što su: kooperativna ekonimija (zadruge) i ekonomija deljenja, očuvanje javnih dobara i direktna demokratija.

(Igor Besermenji, februar 2019.)