“Mi smo na redu” je serija intervjua sa građanima Srbije. Pitanja koja bi najveći deo novinara postavio samo političarima i analitičarima, postavljam građanima, jer mislim da je važno da u vremenu represije i opšteg beznađa u društvu naši sugrađani u svojim komšijama, poznanicima, kolegama, prijateljima sa društvenih mreža, vide pozitivan primer odsustva straha kada je reč o javnom govoru, slobodi mišljenja i izražavanja.

Jelena Tošić Karanović ima 47 godina, živi u Novom Sadu i ponosna je Limanka (Novosađani će znati). Po struci je diplomirani inženjer stočarstva. Već 15 godina radi u prosveti kao nastavnik stručnih predmeta. 13 godina je radila u Poljoprivrednoj školi sa domom učenika u Futogu, a poslednjih godinu i po dana zaposlena je u Srednjoj poljoprivredno-prehrambenoj školi “Stevan Petrović-Brile” u Rumi. Udata je i majka dvoje dece predškolskog i školskog uzrasta. Pristala je da govori za moj blog o tome kako se prosvetni radnici nose sa podelama na “njih” i “nas”, koliko je politika upletena u njihov svakodnevni rad, idolima omladine i drugim temama.

Jelena, najpre, zahvaljujem na odluci da podelite svoje stavove sa čitaocima mog bloga. Kako ste već dugo godina zaposleni kao profesorica, najpre u srednjoj poljoprivrednoj školi u Futogu, a danas u poljoprivrednoj školi u Rumi, na početku ću Vas odmah pitati kako doživljavate poruku ministra prosvete Mladena Šarčevića, koji je je akademsku zajednicu indirektno podelio na “ozbiljnu” i “neozbiljnu”. Da li se u svakodnevnom radu profesora u Srbiji danas živi sa podelama na “naše” i “njihove” i kako se to u praksi podnosi?

Jelena Tošić Karanović

Foto: Jelena Tošić Karanović/privatna arhiva

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Podela akademske zajednice na “ozbiljnu” i “neozbiljnu” je veoma neozbiljna od strane jednog ministra i to ministra prosvete. On je samo još jedan u nizu vladinih službenika i treba da obavlja poslove koji su u njegovoj nadležnosti, a nikako da komentariše, niti da se meša u bilo kakvu politiku. Isto tako i profesori su umešani u politiku ove države, što je veoma poražavajuće i sramno, jer su primorani da, upravo zbog takvih sramnih izjava visokih državnih funkcionera, brane svoju struku i svoju čast. U normalnim državama svako radi svoj posao i niko se nikome ne meša, niti proziva druge ljude. Nažalost, ministar je čovek koji je ceo svoj radni vek proveo u tzv. privatnim vodama, te je njemu jako teško da shvati i vidi pravu sliku državnih škola i državnog obrazovanja.

Slična je situacija kod mog supruga koji radi kod privatnika i gde se politika ne spominje, niti zavise od budžeta, kome ja ne mogu da objasnim koliko je velika represija po školama i koliko je velika podela na “naše” i “njihove”. A podela je ogromna, posebno poslednjih godinu i po dana. Meni to jako smeta, ali svoj posao radim bez obzira ko mi je direktor i kojoj stranci pripada. Ne želim da se bilo kakva politička situacija odrazi na kvalitet obrazovanja mojih učenika. Poslednjih godinu i po dana su baš jako veliki pritisci na srednje škole i na škole uopšte. Sve se pretvorilo u politiku vladajuće stranke. Imam par kolega kojima sve to jako smeta, ostali su poslušnici stranke, i mi svaki put kada nam se pruži prilika jasno i glasno negodujemo nasred zbornice, jer želimo da svi čuju šta mislimo o sramnom srozavanju naše struke. Primera, svakodnevnih, ima puno. Tu je odgovor na pitanje kako se to u praksi podnosi. Vrlo teško, ali sva sreća, naše konkretno radno vreme u školi se odnosi na nekoliko časova dnevno, sve ostalo, pripreme, projekte, radimo kod kuće. Sva sreća da je takva situacija i da većinu radnog vremena provedemo sa decom u učionici, inače bi bilo vrlo neprijatno da smo svi zajedno u jednoj prostoriji 8 sati dnevno.

Koliko Vam je danas u praksi omogućeno da svoj posao profesorice obavljate u skladu sa svojim standardima i principima rada?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Što se tiče obavljanja samog posla, tu su mi ruke maksimalno “odvezane”. Ja sam kreator svojih predavanja, svojih nastavnih tema i praktične nastave. Naravno, postoje planovi i programi kojih se moramo pridržavati kao glavne smernice tokom predavanja i prakse u toku školske godine. Imam sva moguća nastavna sredstva i sve mi je dostupno. Sa obzirom na to da predajem komplet stočarsku proizvodnju, teoriju, vežbe i praktičnu nastavu, kao i pripreme za polaganje mature, sve mi je obezbeđeno i dostupno. U školi imamo farmu koja je sasvim dovoljna za obavljanje praktične nastave i priprema za maturu. Međutim, problem je generalna nezainteresovanost učenika. Moji učenici u učenici četvrtog razreda srednje škole. Svi su već punoletni i misle da ne moraju ništa. Bitno im je da završe školu, ali se većina baš ne trudi puno da to i ostvari. Deca sa sela će ostati na svojim imanjima, a decu iz grada čekaju poslovi u fabrikama za minimalac, jer poljoprivreda je davno uništena u našoj lepoj Vojvodini.

Neretko sam od nekih svojih profesora iz Karlovačke gimnazije imao prilike da čujem kako je sa svakom novom generacijom bilo teže raditi, da se profil učenika tog uzrasta menjao neverovatnom brzinom i da im je ponekad prilagođavanje tim promenama predstavljalo veliki izazov. Da li se i Vi danas nalazite pred sličnim izazovom i kako ga prevazilazite?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Da, uvek kažemo kako je svaka sledeća generacija manje zainteresovana za obrazovanje i učenje, kako su razmaženi i lenji. Realnost jeste takva, ali i dalje ima sjajne i bistre dece. Problem je što im se od prvog razreda osnovne škole prezentuju samo njihova prava, a obaveze niko ne spominje. Tu je srž svih problema. Učenici imaju sva moguća prava, a nas, nastavnike, niko ne štiti i mi nemamo nikakva prava. Učenik može da me pretuče, da mi uništi auto, a ja jedino mogu da podnesem privatnu tužbu protiv njega, što je van pameti. Sa druge strane, ima dosta nastavnika koji ne žele da se prilagode trenutnim vremenima i inovacijama. Ti ljudi su konzervativni, sprovOde i dalje konzervativne načine obrazovanja i vaspitanja učenika, što veoma loše prolazi kod učenika. Moramo biti svesni da ako želimo da uspemo u našem poslu, moramo se prilagoditi učenicima, današnjem vremenu koje je jako brzo i puno svakodnevnih inovacija. Inat je rđav zanat i nikome, ni učenicima, ni nastavnicima, ne donosi ništa dobro. Meni lično je najbitnije da deca makar nešto nauče i zapamte i da kada završe školu kažu – eto, ipak su moji nastavnici bili u pravu.

U kojoj meri su, iz Vašeg neposrednog iskustva u radu s učenicama, današnji srednjoškolci zainteresovani za događanja u društvu – ima li kod njih ideje o tome šta je sloboda i kako se ponekad lako gubi, a teško osvaja?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Problem je što su današnji srednjoškolci jako zadojeni mržnjom prema svemu što nije srpsko i hetero. Tu mislim na LGBT populaciju, nacionalne manjine, Zapad, decu koja slušaju rok muziku. Prilično su netolerantni prema drugarima koji nisu srpske nacionalnosti i to vole da ističu kada god im se ukaže prilika. Sa druge strane slabo poznaju istoriju srpskog naroda, kao i današnje događaje kod nas i u svetu. Nisu naučeni da razmišljaju duboko i racionalno. Najlakše upijaju ono što im se plasira svakodnevnom politikom. Opsednuti su društvenim mrežama, turbo folk i narodnom muzikom. Od sporta najviše vole košarku. Idu u kladionice i uglavnom su navijači dva najveća fudbalska tima kod nas. Slobodu ni ne spominju. Nisu na tom nivou svesti. Sve je to plitko razmišljanje i na osnovu toga donošenje besmislenih zaključaka. Glavni idoli su im ratni zločinci i narodne pevaljke. I tu je kraj i početak svake druge, dubokoumnije priče.

Moj krajnje subjektivan stav, a to znači da možda grešim, je da je današnja generacija tinejdžera socijalno konzervativnija u odnosu na moju generaciju, koja je iz srednje škole izlazila krajem prošle i početkom ove decenije. Sličan stav dele i neki moji iskusniji prijatelji koji su danas u 30-im i 40-im godinama života. Da li i Vi mislite da je omladina postala socijalno konzervativnija od svojih roditelja i ako da, kako objašnjavate taj fenomen u vremenu kada je dostupnost informacijama veća nego ikada ranije?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Na ovo pitanje sam već delimično odgovorila u prethodnom. Današnje generacije, a pričamo o deci rođenoj 2000-te godine, nemaju osećaj za bilo kakvu vrstu organizovanja, pomaganja, udruživanja. Čini mi se da imaju manjak empatije, ali generalno mislim da celo naše društvo pati od manjka empatije. Upravo to i izazivaju društvene mreže bez kojih oni ne mogu zamisliti život. Čitam kako su veliki mali ljudi stradali u drugom svetskom ratu od strane okupatora, jer su bili hrabri i borili se na strani partizana i onda pomislim na njihove vršnjake danas i jedino što mogu jeste da prasnem u smeh. Svako tu samo sebe gleda. Većina njih, koji nemaju imanja na selu i koji nisu sa sela, žele da, posle završene srednje škole, odu u Nemačku ili Švajcarsku da rade. Sem kada ekstremno srbuju, ovu državu ne doživljavaju kao nešto svoje za šta se treba boriti. Ali, ne bi trebalo to da im uzmemo za zlo, jer ova država se već generacijama unazad ne bavi mladima, mladi su joj samo teret. nemaju nikakve sadržaje da gledaju na televiziji, nemaju domove kulture gde bi se družili i organizovali, imaju samo stranke, a one proždiru svoje članove.

Da li ste se u praksi susretali sa situacijama kada ste svojim učenicima morali da ukažete na to da se diskriminatorno odnose prema drugaru ili drugarici, ili da, možda i nesvesno i iz neznanja, upotrebljavaju govor mržnje? Kako ste takve situacije rešavali?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Da, kao i kod nas odraslih, tako i među njima postoje deca koja se diskriminatorski odnose prema svojim drugarima i drugaricama. Prvenstveno na nacionalnoj osnovi. Zatim na osnovu muzike koju slušaju. Ohrabrujuće je što se takve situacije sve ređe dešavaju, jer decu mi odrasli naučimo da mrze. Gledam moju ćerku koja je četvrti razred osnovne škole i koja stalno nekoga mrzi. I vrlo nonšalantno izgovara tu reč, apsolutno nesvesna težine iste. Kada joj ukažem na to koliko je ta reč ružna, a tek taj osećaj, ona se baš zamisli i shvati, koliko može da shvati, koliko je to sve pogrešno. Onda čujem da to isto govore i njeni drugari iz razreda i jako se razočaram.

Moji srednjoškolci kada pokušaju da nekoga na času uvrede, omalovaže, ja se odmah umešam i objasnim im da to nije lepo. Potrudim se da im objasnim koliko je to sve pogrešno i koliko je to sve loše, njima bliskim rečnikom. Maksimalno se trudim da im probudim i osećanja kako bi se što duže sećali svega. I čini mi se da uspevam u tome. No, i dalje postoje oni koji me ne vole, ali to je sasvim normalno. Kao da sam više problema imala dok sam radila u školi u Futogu, jer tu deca misle da su mnogo bitna. Deca u Rumi su mahom deca sa sela i njihovi su pogledi na svet i vaspitanje potpuno drugačiji. Sada sam skroz odlutala na drugu temu… Dakle, odgovor na pitanje je – da, upotrebljavaju govor mržnje, retko, u stvari onoliko koliko im mi dozvolimo i vrlo svesno ga izgovaraju. Zbog toga što su im idoli pogrešni ljudi i što im se na domaćim televizijskim kanalima prezentuju pogrešni sadržaji.

U vezi s prethodnim pitanjem, koliko je danas škola jednako vaspitna koliko i obrazovna ustanova? Odnosno, koliko se Vaše kolege trude da svojim đacima ukažu na problematične obrasce ponašanja?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: S obzirom na sveopštu situaciju u državi, moje kolege i ja se trudimo maksimalno da učenicima ukažemo na problematične obrasce ponašanja. Međutim, s obzirom na njihova ogromna prava, oni nas uglavnom ne slušaju. Ne boje se ničega, ni nikoga. Sistem kazni je toliko blag, da mogu samo da nam se smeju u lice. Što i rade. Još ako im kod kuće roditelji pričaju protiv nastavnika, tu je katastrofa zagarantovana. I opet mi ne možemo ništa da uradimo. Možemo samo da pričamo, pričamo, pričamo. Inače, većina mojih kolega su veoma predani poslu i isto razmišljamo, često pričamo o učenicima i zajedno pokušavamo da rešavamo probleme. Današnji zakon je nakaradan i to učenici i njihovi roditelji maksimalno koriste, a sve zarad opravdanja svojih propalih ideala i snova. Nije tačno da mi možemo da vaspitavamo srednjoškolce. Mi možemo samo da ih usmeravamo u dobrom pravcu i ukazujemo im na probleme. Deca se prvenstveno vaspitavaju u okviru porodice i to od najranijeg detinjstva, pa do puberteta. Posle je za sve kasno. Ponašanje svakog deteta i omladinca isključivo zavisi od vaspitanja od strane roditelja. I tačka.

Na kraju, koju biste poruku ovom prilikom poslali prosvetnim radnicima, svojim kolegama i koleginicama?

JELENA TOŠIĆ KARANOVIĆ: Svojim kolegama, prosvetnim radnicima poručujem da se okanu politike. Da se više usredsrede na kvalitet obrazovanja, držanje časa, rad sa učenicima. Vlast se menja, a obrazovanje i vaspitanje je večito. Greške napravljene tokom školovanja su trajne greške, za ceo život. Ne treba da saginjemo glavu pred sramnim zakonima i nepravdom. Treba da smo glasniji, organizovaniji, otvoreniji, moderniji. Učenici su ipak samo deca i to dobra deca koja žele pažnju i ljubav. Moramo stalno imati na umu da je prosveta stub svakog društva i da ne damo na sebe. Toliko od mene. Hvala.

(Igor Besermenji, februar 2019.)