Razmišljao sam kako bi bilo najbolje da “pustim” sajt u 2019. godinu. Nekada sam radio kao televizijski voditelj i novinar i sećam se svih lica sa političke scene koja su tada, a to je bilo početkom ove decenije (2010-2012), bila aktuelna i samim tim interesantna novinarima, ali i publici. Osim što više nisam TV voditelj, nije se mnogo toga promenilo – i dalje su, neko manje, neko više, novinarima i publici interesantna ista lica, samo u malo drugačijim ulogama, ili, da parafraziram nekadašnjeg predsednika – u nekom drugačijem filmu.

Većina političara koje sam zvao su, neko pre, neko kasnije, dolazili u moje emisije. Svi osim dvojice, čija su imena Nenad Čanak i Čedomir Jovanović. Prvog sam zvao bezmalo 10 do 12 puta, pre nego što mi je njegov saradnik priznao da Nenad Čanak neće biti moj gost jer su napravili procenu da sam jako mlad, da još uvek nisam dovoljno dobar. S druge strane, Jovanović je u čak dva ili tri navrata preko saradnika potvrđivao dolazak, pa potom otkazivao gostovanja – jednom čak i posle zakazanog termina snimanja, dakle, dok smo ga čekali da dođe. Ali, sve je to normalan deo posla. Bilo je to interesantno vreme za mene u novinarstvu – poslu koji sam kao tinejdžer i dvadesetogodišnjak radio iz čiste znatiželje, kako bih se upozno sa svetom medija i potom svetom politike. Finansijske koristi gotovo da uopšte i nije bilo – kada je mesečna plata neredovnih 20 hiljada dinara, onda vam je jasno da vam taj i takav posao neće plaćati račune.

Nekoliko godina kasnije, decenija u kojoj je za mene sve počelo, polako se privodi svom kraju i ja shvatam da bi trebalo da zovem iste ljude i pitam ih manje-više slična pitanja onim koje bih postavio na početku decenije, dok sam radio na televiziji. I, onda shvatam da bih dobio i iste odgovore i stoga dolazim do zaključka da bi mnogo bolje bilo da ista ta pitanja postavim – vama – građanima koje srećem svakog dana u autobusu, na ulici, u kafićima i u supermarketima, a koji se svakodnevno borite da opstanete u današnjoj Srbiji, u vremenu krize demokratije i krize sloboda. Tako i počinje moja 2019. godina.

MI SMO NA REDU

Ivana Krstića, zvanog Krcko, zapazio sam kao dugogodišnjeg, neumoljivog i beskompromisnog borca iz redova Demokratske stranke. Taj čovek iz Leskovca političkim aktivizmom bavi se koliko do danas traje i moj život, punih 28 godina, ostao je “žuti” i kada je to postalo najmanje popularno biti, pa i u vremenima kada je to postalo opasno. Demokrate su odlazile od Demokrata, ali uz Krcka su i danas plavo-žuta zastavica i portret Zorana Đinđića. U međuvremenu, sam je pobedio u najtežoj mogućoj životnoj borbi, savladavši podmuklu bolest. Trenutno nezaposlen, ali ne i neaktivan. Naprotiv – u Leskovcu, ali i na društvenim mrežama, dobro ga poznaju.

Ivane, najpre, hvala što ste pristali na ovaj intervju. Moje prvo pitanje biće vezano za sredinu u kojoj živite. Može li Ivan Krstić iz Leskovca danas slobodno da izražava svoje stavove, a da zbog toga nema problema u svom gradu? Govori li se po leskovačkim ulicama slobodno o siromaštvu, bedi, problemima, nepotizmu, beznađu, diktaturi?

Ivan Krstić Krcko selfi

Foto: Ivan Krstić Krcko/privatna arhiva

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Kao i u gotovo svim sredinama u Srbiji i u Leskovcu je diktatura zabranjena reč a kritičari vlasti izloženi su direktnim ili indirektnim posledicama svog slobodnog mišljenja ili govora. Svi znaju da je za vreme šestogodišnje SNS vlasti više od 15 000 ljudi napustilo Leskovac odlazeći trbuhom za kruhom, svi znaju da trećina Leskovčana živi u siromaštvu i da se lažno prikazuju navodni uspesi lokalne vlasti u privredi. O katastrofalnom propadanju grada zabranjeno je, međutim, govoriti i u samoj gradskoj Skupštini kada je vlast, iz straha od kritike i istine, izmenila poslovnik o radu, skratila značajno vreme za diskusiju i tako pokušala da opozicionim odbornicima “zapuši usta”. Tako je opozicija ostala bez mogućnosti da radi u korist građana pa je i napustila zasedanje.

Ko danas vlada Leskovcem? Da li je gradonačelnik zaista toliko voljena i slavna ličnost kad mu građani dolaze na rođendanske proslave u majicama na kojima piše “Hvala ti što postojiš” i “Volimo te, dr Cvetanović”?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Iako je nedavno obeležena šestogodišnjica vladavine gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića, ne bih rekao da su njegove rođendanske proslave i gosti u majicama s njegovim likom prosečni i obični građani, već je to odabrano društvo interesno povezano pa otud potiče i izražavanje “ljubavi” prema gradonačelniku koje, siguran sam, neće još dugo trajati.

Ivane, da sutra dobijete priliku da zauzmete poziciju na kojoj je gore pomenuti Cvetanović, šta biste u Leskovcu drugačije radili od njega?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Nije uopšte teško biti bolji gradonačelnik od Cvetanovića, samo treba raditi sve suprotno od onoga što on radi, odnosno raditi za dobrobit građana a ne za svoj i džepove svojih partijskih drugara. Leskovcu su potrebne prave investicije a ne “turski butici”, kako mladi ne bi bežali iz zemlje i da bi se nezaposlenost realno, a ne fingirano, smanjivala. Leskovcu je potrebno domaćinsko raspolaganje budžetom umesto trošenja novca za lične i stranačke promocije pa je i Republika morala da pozajmljuje novac da se pokrije minus u kasi. Neophodno je smanjiti siromaštvo jer je Leskovac, nažalost, na začelju tabele po visini prosečne plate u Srbiji. Svim tim pitanjima bih se posvetio za razliku od Cvetanovića kome je osnovni “posao” reklama naprednjaka na čelu sa njihovim vođom Aleksandrom Vučićem dok mu trećina sugrađana bukvalno grca u bedi.

Često čujemo kako svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje – ipak, da li mislite da su Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, Nebojša Stefanović i ostali zaista naša prava mera? Recimo, jesu li oni autentični predstavnici ljudi koje srećete na jugu Srbije, gde se najčešće i krećete?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Ne bih se složio s izrekom da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ovu i ovakvu vlast pod palicom Aleksandra Vučića ne zaslužuje nijedan narod. Verbalno i fizičko nasilje, medijski mrak koji krije pogubnu politiku SNS, ekonomsko i demografsko uništenje zemlje, egzodus mladih, nezapamćeno siromaštvo ne zaslužuje niko na svetu. SNS je došao na vlast manipulacijama svake vrste i tako se na vlasti održava uz sve jače diktatorske odlike režima. Tačno je jedino da je demokratska vlast u prošlosti pravila greške ali ih je uočavala i ispravljala. SNS je naprotiv uveo namerne “greške” kojima Srbiju osmišljeno vodi u nestanak što nećemo dozvoliti.

Koliko Vas zanimaju teme na koje vlast najčešće skreće pažnju, a čime smatrate da bi trebalo više da se bave u ovim danima kada se očigledno suočavaju sa velikim pritiskom nezadovoljnih i besnih građana na ulicama?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: I mene, kao i druge predstavnike opozicije, zanimaju problemi građana koje autistični, sebični i odnarođeni režim izbegava ili se sporadično i fingirano bavi njima iako tište ogromnu većinu građana, a to su nezaposlenost, niske plate, bedan standard i, kao posledica svega, egzodus građana i to ne samo omladine. Zanima me i izlazak iz opšte atmosfere straha kojim vođa vlada, u kojoj se vrši nasilje nad neistomišljenicima, bilo da su to opozicionari, novinari, drugi građani… Neophodno je zaustaviti spiralu nasilja pokrenutu pod manje ili više prećutnim pokroviteljstvom režima koji se time očajnički brani od kraja koji je blizu što pokazuju i masovni protesti građana u Beogradu. To je ujedno i poruka vlasti građanima – da ne pokušavaju da menjaju Srbiju i svoje živote na bolje. Ali, kao što vidimo i mi i vlast, narastajućim protestima građani su odgovorili da ne pristaju da žive u duhovnoj i ekonomskoj diktaturi i da će se izboriti za slobodu svake vrste, za život dostojan življenja.

I pored svega što se događalo sa Demokratskom strankom prethodnih godina, Vi ste ostali neumoljivi u odbrani, kako partijskih načela, tako i partisjkih kolega. Kako je biti jedan od “žutih” na pragu 2019. kada sve opet podseća na period pre 20 godina? Da li nekad imate osećaj da ponovo gledate davno odgledani film i šta radite da se ne umorite?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Vrhunska je čast i izazov ostati dosledan u sprovođenju izvorne politike Demokratske stranke, naročito poslednjih šest godina narastajuće diktature SNS režima koji, u panici od gubitka vlasti i svestan svojih zlodela, pribegava sve više i fašistoidnim metodama vladavine. Ponosan sam što sam “žuti” bio i ostao. Naravno da nisam zadovoljan što smo posle 20 godina, bar naizgled, na početku borbe protiv samovolje pojedinaca na vlasti. Nisam se ni umorio, pogotovo što vidim da se bliži kraj borbe koja će urušiti autokratski režim, ponovo uspostaviti institucije i vratiti ih građanima. Pre dve decenije ta borba je naivno ostala nedovršena i obećavamo da sada tako neće biti.

Otvoreno govoreći – da li biste nešto zamerili današnjoj Demokratskoj stranci? Da sada razgovarate sa Zoranom Lutovcem, šta biste mu rekli da mora da se promeni kako bi DS otvorila nove horizonte u budućnosti?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Založio bih se za jaču i vidljiviju ulogu DS u okviru Saveza za Srbiju, kao stožera demokratskih građanskih težnji i verujem da će uskoro do takvog profilisanja doći na političkoj sceni.

Nije nikakva tajna da živimo u medijskom mraku – prostor koji opozicija ima u nacionalnim i lokalnim medijima je zastrašujuće zanemarujuć, te i ne čudi što se često može čuti kako širom Srbije mnogi i ne znaju da opozicija Vučićevom režimu uopšte postoji. Kakva je situacija u Leskovcu – znaju li ljudi za, na primer, Savez za Srbiju i kako razmišljaju o Savezu?

IVAN KRSTIĆ KRCKO: Većina građana Leskovca, kao uostalom cele Srbije, nezadovoljna je i ojađena pod vladavinom SNS režima, ali se za sada njihov glas ne čuje dovoljno zbog opšte ali i lokalne medijske blokade. Zato će SZS, čija se organizaciona mreža širi, između ostalog veliku pažnju posvetiti zalaganju da se glas građana Leskovca, kao i drugih sredina, njihove muke i očekivanja, čuju dovoljno glasno i daleko kako bi u budućnosti bili rešavani efikasno. Pritom sam uveren da ne pričamo o dalekoj budućnosti.

(Igor Besermenji, januar 2019.)