ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Država troši više energije na ućutkivanje žrtava, nego na rešavanje problema vršnjačkog nasilja

Igor Besermenji

Đorđiju Aksentijević javnost je upoznala kao upornu, hrabru i nesalomivu majku. Njena ćerka Gala Savić boluje od neizlečive bolesti, bulozne epidermolize, koja Gali otežava svakodnevicu. Nažalost, Gala je u ranim godinama svog života, pored zdravstvenog problema, morala da se suoči sa još mnogim problemima, kroz koje je, na sreću, prolazila uz veliku podršku svoje majke – vršnjačko nasilje, peticija koju su neka druga deca pokušala da organizuju kako bi Galu udaljila iz škole, te nemar razrednog starešine i direktora, koji nisu reagovali kako bi nasilje nad Galom bilo sprečeno.

Ali, Galina majka, Đorđija Aksentijević, ni u jednom trenutku nije ni pomislila na to da sve prepusti slučaju, već se borila, ne samo za svoje dete, već za svu decu žrtve vršnjačkog nasilja i nemarnih institucija i pojedinaca koji u njima rade. Tražila je načine da ukaže javnosti na ovaj veliki problem s kojim se Srbija suočava i do danas, njena borba nije prestala.

Ja sam je upoznao čitajući o borbi jedne majke za svoju ćerku, dok sam bio na studijama u Velikoj Britaniji. Od tada, Đorđija Aksentijević je za mene jedan od najpozitivnijih primera odgovornog shvatanja uloge aktivnog građanina. Aktivne građanke.

Diplomirana pravnica, zaposlena na Ekonomskom fakultetu u Subotici, životom korača vodeći se mišlju  „Bori se za ono u šta veruješ, pa makar u toj borbi bio sam”.

Ovo je razgovor sa Đorđijom Aksentijević.

Đorđija Aksentijević

IGOR BESERMENJI: Prošle godine, šira javnost upoznala je Vas i ćerku Galu u vašoj zajedničkoj borbi protiv vršnjačkog nasilja, ali i nemara školskog direktora koji nije pravovremeno reagovao kako bi Gala bila zaštićena. Gotovo godinu dana kasnije, kako s ove vremenske distance vidite veličinu sopstvene snage koju ste uložili kako bi javnost na pravi način razumela koliko je ustvari rasprostranjen i ozbiljan problem vršnjačkog nasilja u našem društvu?

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Borba oko nesmetanog prava na školovanje mog teško bolesnog deteta koje ima invaliditet 100% je počela mnogo pre nego što je slučaj dospeo u javnost, a traje i danas, kada je većina verovatno već odavno zaboravila na nju. Pored trećeg stepena socijalnog nasilja vršnjakinja u trajanju od šest meseci kontinuirano, suočili smo se prvo s potpunim potcenjivanjem problema i nereagovanjem odgovornih u Školi, zataškavanjem, obmanjivanjem, a onda i odmazdom, što smo progovorile o tome. G.S. je onemogućavano učestvovanje na takmičenjima za koja se uredno prijavljivala i ispunjavala uslove, šikanirana je od strane odgovornog lica u Školi, bavili su se mojim roditeljskim pravom, a onda je Škola, utvrđeno je od strane Poverenika za ravnopravnost, prekršila i Zakon o zabrani diskriminacije na štetu učenice usled njene bolesti. Do danas nije sproveden vaspitno-disciplinski postupak ni protiv učenica koje su nasilje vršile, što je Zakonom i Protokolom obavezno, nije ni protiv zaposlenih, niti je Direktor odgovarao, iako je diskriminacija učenika zakonski razlog za to. Burna reakcija javnosti na ovaj slučaj jeste zaustavila nasilje, koje su nad učenicom vršile vršnjakinje, ali nije pokrenula institucije i sistem koji definitivno ne funkcioniše ni u ovoj, tako osetljivoj oblasti, ali koji, ukoliko javno istupite s kritikom, pa makar to radili samo iznoseći činjenice u odbrani svog deteta ili u samoodbrani, koristi sve poluge koje ima, ne da problem reši, već da vas ućutka. Vršnjačko nasilje i tolerancija prema nasilju uopšte je sve veća, a izolovani slučajevi koji uspevaju da dospeju u javnost, za trenutak ukažu na svu štetnost predmetne pojave, ali nemaju kapacitet, ni način, da nešto poprave i promene, čak ni da pokrenu. O snazi majke koja se bori za svoje dete rečeno je i napisano mnogo toga, ja samo želim majkama da nikada ne dođu u situaciju da tu svoju snagu moraju da testiraju.

IGOR BESERMENJI: Kako se Vaša ćerka oseća danas i na šta je ona najviše ponosna?

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Moja trinaestogodišnjakinja je za sve vreme ostala najbolji đak u razredu, vrlo uspešna na takmičenjima iz raznih oblasti, nagrađivana je više puta za pesme koje piše i na sve to je mama vrlo ponosna. Ona je u svemu samo bila zadovoljna što su, kako je tada, kao petakinja rekla: Svi videli da nije greška do nje, nego do onih koji su je maltretirali i što je nasilje vršnjakinja prema njoj konačno prekinuto. Samo zbog toga, vredelo je biti izložen očima javnosti mesecima, što nama, koji nismo u javnom životu, nije uvek ni lako ni prijatno.

IGOR BESERMENJI: Godinu dana kasnije, koliko je i da li je uopšte napravljen ozbiljniji pomak kada je reč o suočavanju našeg društva sa vršnjačkim nasiljem u školama?

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Društvo i država, na žalost, mnogo više energije troše da se slučajevi vršnjačkog nasilja zataškaju, minimiziraju, a žrtve ućutkaju, nego da se ovaj problem dosledno rešava. U Srbiji mnogo teže biti žrtva, nego čak i otkriveni nasilnik. Nedavno smo imali priliku da čujemo kako je Vlada Republike Srbije formirala Tim za prevenciju vršnjačkog nasilja. Premijerka i Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja su kroz medije pompezno najavili ovaj korak. Ne znam da li ovo telo funkcioniše na teritoriji tzv. uže Srbije, za Kosovo neću ni komentarisati, ali za Vojvodinu pouzdano znam da nije nadležno. Obratila sam im se, a oni su nas, shodno Zakonu po kojem je obrazovanje u nadležnosti Pokrajine, uputili na Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice. To je samo jedan primer gde se ispunjava forma, a građani svesno ili nesvesno obmanjuju da su dobili put i način za ostvarivanje prava, odnosno mogućnost da zaštite svoju decu koja trpe vršnjačko nasilje, što u praksi realno ništa ne menja. Sistem štiti one na funkcijama i radnim mestima, što roditelji u slučaju vršnjačkog nasilja u praksi i prepoznaju, pa neverujući u pravo i pravdu, decu prepisuju u druge škole, kada naiđu na problem s vršnjačkim nasiljem. Iz razreda moje ćerke otišlo je tako osam učenika od kada je problem s nasiljem i nasilnicima počeo, a niko u taj razred nije došao. Ostale su u njemu one koje su nasilje vršile nad učenicom s teškom bolesti i invaliditetom 100%, ali i drugom decom.

IGOR BESERMENJI: U kojoj meri mislite da su građani Srbije razumeli Vašu beskompromisnu borbu protiv nepravde i bahatosti – takvu koja se suštinski verovatno ne završava nikada?

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Bila sam prijatno iznenađena reakcijom javnosti, beskrajno sam zahvalna na divnim člancima koji, ako nisu rešili problem, pomogli su da ga preživimo. Posebno bih pomenula članak u Nedeljniku i kolumnu Tibora Jone na tu temu. Izgledalo je da svi vide i razumeju problem s kojim se suočavamo, osim onih koji treba i mogu da ga reše. Tu negde sam i shvatila da oni kojima je posao da zaštite žrtve nasilja, ne štite u stvari ni žrtve, ni nasilnike (mada je kod nas bio specifičan slučaj, jer je jedna od učenica najagilnijih u vršenju nasilja bila direktorova ćerka), već sebe, jer su kao učitelji, nastavnici, predagozi, psiholozi, direktori, ali i kao roditelji zakazali, te jedino razmišljaju o svojim radnim mestima i izbegavaju eventualne sankcije ili osudu okoline. Žrtva nasilja za njih postaje samo teret i pretnja po radno mesto ili po deo plate. Zato nema odgovornih, zato nema pomaka u rešavanju zaista velikog problema vršnjačkog nasilja, problema s dalekosežnim posledicama i po žrtve nasilja i po nasilnike, po njihove porodice i celo društvo. Poruka koja se na taj način šalje i nasilnicima i žrtvama nasilja nedvosmislena je i poražavajuća.

IGOR BESERMENJI: Imate li razumevanja za opštu atmosferu umora i zasićenja koja je preplavila naše društvo i zbog koje se veliki broj građana odlučuje na potpuno isključivanje iz bilo kakve javne i vidljive društveno odgovorne akcije?

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Kao odgovor na Vaše pitanje citiraću Brehta: „Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, niti učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u prsa govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija.“

IGOR BESERMENJI: Vaša poruka onim građanima koji ipak ne veruju u promene je…

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ: Od nas zavisi. Ako budemo bolji mi kao pojedinci, država i društvo u celini će napredovati. Uradimo zato što je do nas! „Dozvolili smo da stvari odu predaleko“, kaže pesnik, a poručuje i „ovo je zemlja za nas, ovo je kuća za svu našu decu“, pa bi možda trebalo razmisliti o tim rečima.

(Igor Besermenji, mart 2018.)

2018-03-06T10:16:07+00:0006.03.2018.|

3 Comments

  1. Drazen March 6, 2018 at 6:48 pm - Reply

    Uzasna i neravnopravna je bitka koju majka i malena Gala vode u ovakvom drustvu. Svi smo zakazali. Veliki respekt i podrska njima dvema.

  2. Vesna March 7, 2018 at 5:52 pm - Reply

    Bravo za hrabru mamu i za divnu Galu. Obe su za primer. Barem da su svi kao njih dve!

  3. Мајор March 8, 2018 at 3:32 pm - Reply

    Државо, СРАМ ТЕ БИЛО !!!

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.