I.B.: Nedime, kao dugogodišnji aktivista u Vojvodini, prisustvovao si brojnim promenama na vojvođanskoj političkoj i društvenoj sceni – koliko je danas, kada ljudi poput Igora Mirovića i drugih koji su otvoreno negirali Vojvodinu kao takvu, pobeđuju usred Vojvodine, uopšte više moguće govoriti o „vojvođanskoj sceni“ i šta nam je ostalo od svega što smo nekada nazivali „vojvođanskim“?

Nedim Sejdinović: Mislim da je ideja vojvođanskog političkog subjektiviteta danas na istorijskom minimumu, odnosno da nikada nije imala manju podršku građana. I čini se da je to ireverzibilan proces, odnosno da se ta ideja veoma teško može regenerisati. Proizvod je to dugotrajne i temeljne centralističke i nacionalističke politike koja se vodi iz Beograda, kao i svojevrsnog etničkog inženjeringa, to jest promene nacionalne strukture u pokrajini. Vojvodina nije ono što je bila pre deset, a kamoli pre tridesetak i više godina. Trebalo bi napraviti čitav niz istraživanja da bismo je razumeli i dali konačnu ocenu. Sigurno je, međutim, da posebnu zaslugu za gubitak vojvođanskog identiteta imaju provojvođanske političke elite, pre svega one okupljene oko Nenada Čanka, koje su se pokazale kao dramatično nesolidni politički igrači. Svoje lične interese stavljaju mnogo pre interesa građana Vojvodine. Siguran sam da će istorija zabeležiti da su Čanak i oni koji mu služe naneli smrtonosan udarac autonomiji Vojvodine, i da su – neki svesno, neki polusvesno – bili kolaboracionisti različitih centralističkih elita. Treba, takođe, reći da i neke druge autonomističke političke struje pate od ozbiljnih političkih nedostataka, koji se ogledaju pre svega u okrenutosti prošlosti i nerazumevanju vremena u kojem živimo. Što se tiče Igora Mirovića, mislim da je on samo ceremonijal-majstor na sahrani Vojvodine.

I.B.: Kao odgovor na negiranje Vojvodine, stigao je i „Vojvođanski front“, koji se, uprkos ujedinjenju više političkih organizacija, nije proslavio na junskim izborima. Da li to znači da je mogućnost za aktiviranje tema od istinskog značaja za opstanak Vojvodine i definitivno iscrpljena, ili se radi samo o trenutnom stanju determinisanom političkom situacijom u zemlji i regionu?

Nedim Sejdinović: Cilj “Vojvođanskog fronta” nije bio obnova političkog subjektiviteta Vojvodine, niti je u pitanju reakcija na dodatnu centralizaciju zemlje, već pre svega jeftin pokušaj Lige socijaldemokrata Vojvodine da se prikrije iza zvučnog imena, okružujući se manje-više marginalnim ili čak fantomskim strankama i organizacijama. LSV je sa potpunim pravom, a zbog svoje neprikrivene i veoma dinamične saradnje sa Srpskom naprednom strankom, odavno pročitan i građani u njemu ne prepoznaju ništa drugo do klijentelističku družinu okrenutu svojim malim interesima. Nadali su se da će bolje proći ako svoju firmu nazovu “Vojvođanski front”, ali su se prešli –građanski orijentisani birači ipak nisu budale. Možda bi Vojvodina i imala kakvu-takvu šansu da Nenad Čanak i njegova ekipica potpuno nestanu sa političke scene, ali to se teško može desiti, zbog toga što ova stranka predstavlja jednu od krakova hobotnice, odnosno političkog sistema ili političke “klase” koja decenijama uništava ovu državu i raspamećuje građane. Uvek će se naći dovoljno novca da oni nekako opstanu na političkoj sceni, da gostuju po raznim Pinkovima, nastavljajući svoju misiju obesmišljavanja ideja za koje se formalno zalažu.

I.B.: Kako je moguće da Vojvodina kao istorijska kategorija nema snažnu regionalnu političku stranku po uzoru na neke iz regiona, koja bi bila značajan i nezaobilazan faktor u rešavanju pitanja od značaja za građane koji žive u Vojvodini? Ko je za to kriv – vojvođanski politički predstavnici, li građani?

Nedim Sejdinović: Pazite, nije u politici novina da centralistička ili imperijalna vlast guši zahteve za decentralizacijom, regionalizacijom, samostalnošću – tako što korumpira one koji su simboli otpora. To se, na žalost, desilo i Vojvodini. Ali, kako sam rekao, razaranju Vojvodine išli su u prilog i ostali politički i društveni procesi u protekle tri decenije – kao što je dominacija nacionalizma, kao što je promena etničke strukture, kao što su međunarodni odnosi… Treba reći da za Vojvodinu sa visokim stepenom autonomije nikada suštinski nisu bili zainteresovani ni predstavnici međunarodne zajednice. A danas pogotovo ne. Plašim se da će pokrajina biti svedena na neku vrstu okruga i da će godinama postojati kao ispražnjena politička forma, dok nekom ne padne na pamet da je i potpuno ukine. I, plašim se, niko se neće buniti.

I.B.: Decenijama je simbol modernog političkog aktivizma u Vojvodini iz perspektive prosečno informisanog čoveka bio Nenad Čanak, višedecenijski lider LSV. Da li je on to i danas i kome na tome može da zahvali, imajući u vidu da su rezultati LSV kao (i dalje) najveće regionalne stranke, u konstantnom višegodišnjem padu?

Nedim Sejdinović: Već sam dosta govorio o ovoj političkoj osobnosti i jednoj zapravo ogromnoj, podloj prevari da se autonomija Vojvodine veže za njegovo ime. U pitanju je pokretna, literarna sujeta i pre će meteor udariti u zgradu Banovine nego što će on podneti ostavku na mesto predsednika LSV-a i rasteretiti svoju stranku i Vojvodinu svog katastrofalnog imidža. Kada vidite kako građani komentarišu njegove izjave, i to oni koji u načelu dele ideje za koje se on zalaže, jasno vam je da je on potpuno istrošen i kao političar i kao javna ličnost. LSV je njegova privatna prćija, u kojoj on ima dominaciju kao što ju je Čarls Menson imao nad svojim sledbenicima. Međutim, opstaće Liga – kako sam rekao – kao neki naprednjački politički patrljak da nastavi tamo gde je stala. To ništa dobro neće doneti građanima Vojvodine.

I.B.: Tvoj iznenadni odlazak sa mesta predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine bio je iznenađenje za sve, a za neke je i danas. Ipak, posvetio si se novinarstvu i pisanju i tvoje kolumne u Danasu beleže veliku čitanost – šta je za Tebe bila najveća promena u tom, nazovimo ga, tranzicionom periodu?

Nedim Sejdinović: Napustio sam NDNV posle 15 godina, tokom kojih sam se nalazio na raznim upravljačkim funkcijama. Što je dosta, dosta je. Stasala je nova generacija, i bilo je krajnje vreme da ona preuzme da vodi ovu organizaciju, onako kako smatra da je najpametnije. Tih 15-ak godina, iskreno, osećao sam ogromnu frustraciju jer nisam stizao da se, bar ne u željenoj meri, bavim onim zbog čega sam i ušao u novinarstvo – a to je da pišem. Nadam se da su moji tekstovi, koje objavljujem u “Vremenu”, gde sam zaposlen, “Danasu”, ali i nekim regionalnim portalima – nekakav milimetarski doprinos zalaganju za normalnu Srbiju i normalni region. Što se tiče tranzicionog perioda, nijedna promena nije laka i bezbolna, ali tu su, uz mene, bili prijatelji koji su mi pružali snažnu podršku. Neću nikada uspeti da im se zahvalim na tome.

I.B.: Za razliku od velikog broja vojvođanskih intelektualaca, nikada nisi prestao da javno i argumentovano iznosiš svoje stavove o društveno-političkoj situaciji u zemlji. Kako bi prokomentarisao sadašnju situaciju i odnos struke prema pitanjima od značaja za javno zdravlje građana? Mnogi smatraju da se struka podala i prodala vlastima i da ne saopštava pravo stanje u vezi sa virusnom pandemijom u Srbiji.

Nedim Sejdinović: Većinska novinarska struka u Srbiji odavno je već izdala i svoju profesiju, i građane, i zdrav razum, postajući toljaga u rukama represivnog i anticivilizacijskog Vučićevog režima. Neki drugi se bore, nije lako, razumem kolege. Neki moraju da naprave “dilove” da bi preživeli, drugi opet nemaju kapaciteta ili hrabrosti da se uhvate u koštac sa užasom koji živimo. Među kolegama ima i mnogo onih koji su spremni da žrtvuju i sopstvenu bezbednost da bi se bavili profesionalnim novinarstvom. Njima treba odati posebnu čast. No, i na “našoj strani” ima dosta tabloidnih novinara, koji temeljitost, nepristrasnost i objektivnost podređuju senzacijama. Njih, moram priznati, ne cenim previše.

I.B.: S druge strane, grupa zdravstvenih radnika u Novom Pazaru okrenula je leđa i izviždala dolazak Ane Brnabić i Zlatibora Lončara u to mesto, po svemu što možemo neformalno da saznamo, dramatično pogođeno velikim brojem obolelih od virusa COVID 19. Imaju li, posle niza skandaloznih izjava i postupaka, ovo dvoje, kao i Predrag Kon i Darija Kisić-Tepavčević, moralnu obavezu da se, u najmanju ruku, izvine građanima Srbije?

Nedim Sejdinović: Realno, teško je očekivati da bilo koja institucija ili struka u našem razorenom društvu funkcioniše van pravila igre koja su uspostavljena odlukama diktatorskog i kriminogenog režima. Da su ljudi od integriteta, oni ne bi ni bili deo ove vlasti ili kriznog štaba. Toliko su evidentnih grešaka ova vlasti krizni štab doneli tokom epidemije, da bi neko, ako ikada bude prava i pravde, morao da zaglavi na robiju. Za razliku od stanovnika drugih zemalja, građani Srbije su morali, moraju i moraće da se pored korone bave i sistemskim i taktičkim ispiranjem mozga. Sve u ovoj zemlji je do balčaka ispolitizovano, pa i ova epidemija, a ljudski životi, kako stvari stoje, ne vrede ništa u odnosu na nekakav politički benefit Vučića i njegove menažerije. Što se tiče grupe zdravstvenih radnika u Novom Pazaru, njima svakako treba odati priznanje za hrabrost. Da je više građana Srbije hrabro i odvažno poput njih, ne bismo ni živeli u ovom zverinjaku.

I.B.: Nedavno je javnost uznemirio snimak u kom sin Tomislava Nikolića, gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, preti građanima Srbije naređenjima i motkama, kako bi bili poslušniji tokom pandemije. Kako je moguće da ovakva osionost, koja dolazi od jednog privilegovanog sina radikalskog političara u 2020. godini, prolazi bez grubljeg odgovora građana?

Nedim Sejdinović: Tokom dugotrajnih i mučnih pregovora koje smo, kao predstavnici novinarskih i medijskih organizacija, vodili sa vlastima u Srbiji, neuspešno pokušavajući da se izborimo za viši stepen medijskih sloboda – imao sam prilike da upoznam i Radomira Nikolića. Verujte, on nije političar velikog formata, a za njega je čak i njegov otac Toma – Šarl de Gol! Mlađi Nikolić pokazuje neverovatnu osionost i ignoranciju u svakom momentu, pa me ova izjava uopšte ne iznenađuje. Zbog svoje neukosti, on samo iskazuje ono što mnogi političari u zemlji misle o građanima – a to je da su oni stoka neslovesna koju treba cediti na svakom koraku, a ako ne budu dobri – treba ih izdegenečiti. Političari vole da se cinično šale na račun građana u svojim privatnim razgovorima, doživljavajući sebe kao – viša bića. Tužno, beskrajno tužno.

I.B.: Mnogi ocenjuju da je Ana Brnabić uspela da postane besprizornija i neotesanija i od samog Aleksandra Vučića, što je dokazala i neprimerenim i nepristojnim obraćanjem zdravstvenim radnicima i građanima u Novom Pazaru, kada je za mikrofonom, umesto o obolelima od virusa, govorila o sebi i nekim imaginarnim ljudima koji „mogu i da je ubiju“, „ali da oni neće promeniti istinu“. Šta se s njom dogodilo i kako je moguće da je izabrala da, umesto po rezultatima i tome što je prva javno deklarisana LGBT osoba na visokoj državnoj funkciji u Srbiji, bude upamćena po tome što je htela i uspela da bude gora i od samog Aleksandra Vučića?

Nedim Sejdinović: I nju sam imao prilike upoznati. Mada o njoj nikada nisam imao previsoko mišljenje, zbog toga što je pristala da bude marioneta jednog autokratskog režima, ipak nisam verovao da će ovako nisko da padne. Valjda u želji da se što više dokaže, da dokaže svoju beskrajnu lojalnost vođi i pripadnost surovoj naprednjačkoj ekipi – ona je u mnogim segmentima postala gora i odvratnija od Vučića, pa čak i od drugih njegovih lajavih saradnika. Kao neki klinac u trećerazrednim američkim filmovima koji mora da likvidira nekoliko nevinih ljude da bi zaslužio da postane član nekog ganga. Verovao sam da će, ako ništa, izbor Ane Brnabić za premijera doprineti boljoj poziciji LGBT osoba u Srbiji, ali se čak ni to nije dogodilo. Ana Brnabić je jedan potpuni promašaj, i sa ove pozicije gledano – njena jedina svrha je bila da se Vučić umili zapadnim zemljama. Iznenadio bih se da ona ponovo bude premijer, čini mi se da ju je Vučić potrošio kao papirnu maramicu.

I.B.: Za kraj, da li zaista, poput opozicije, veruješ da bi ovo mogao da bude poslednji mandat Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke?

Nedim Sejdinović: Nekad pomislim da je Vučićev režim toliko truo i prenapregnut da će se na neki način sam u sebe urušiti, ali, opet, nekada pomislim da će Srbija još dugi niz godina biti njegov talac. Realno, zaista nije nemoguće da on vlada decenijama poput Putina i Lukašenka, pogotovo sada kada je – mora se reći, uz pomoć zapada – uspostavio monstruozni režim koji je obesmislio višestranačke izbore, pretvarajući ih u dirigovanu trećerazrednu pozorišnu predstavu sa poznatim krajem. Srbijom, kao uostalom i u Belorusiji i Rusiji, vlada ozbiljna političko-kriminalna aždaja sa sto glava, uz pomoć neprikrivenog nasilja. Plašim se da će se ispostaviti da ovaj režim nije moguće srušiti institucionalnim putem. Možda ćemo se svakakvog čuda nagledati, a svakako nećemo dočekati da Srbija bude dosadno društvo.

(Intervju uradio Igor Besermenji)