Giiiiigoooo, javi se mami, žena se mnogo zabrinula, ja sam je malo smirila“ – otprilike tako glasila je prva poruka koju sam primio po sletanju na londonski Hitrou, a stigla mi je od moje Nine, jednog od mojih najbližih prijatelja. Giga je moj nadimak, ali tako me zovu samo roditelji i nekoliko najbližih prijatelja. Ali, to se mora izgovoriti novosadskim naglaskom: Giiiiiga.

Fotografija Londona sa pogledom na Big Ben

London

Septembar 2016. godine. London. Aerodrom Hitrou. Upravo se završio moj prvi let avionom u životu. Beograd-London. Bilo mi je jako prijatno i lepo, zaista sam uživao u letu. Ali, činjenica je, nisam znao ni pojas da vežem, pa mi je pomogla putnica do mene – mnogo mlađa od mene, plavokosa devojka po imenu Ana. I dan danas se pratimo i lajkujemo jedno drugom fotografije na Instagramu – pozdrav, Ana! I hvala! J  Kasnije, Ana i ja smo mnogo pričali, zajedno prošli redove i čekali pasošku kontrolu. Nju je, negde na aerodromu, čekala tetka iz Londona, ali nije nikako uspevala da se čuje telefonom sa njom, jer nije bilo signala. U jednom trenutku, morao sam da krenem i predam svoj pasoš, objasnim kojim povodom stižem – „Idem na Univerzitet u Birmingemu, studiraću javnu upravu, dobio sam Chevening stipendiju britanske vlade.“ Okrenuo sam se i potražio Anu pogledom. Podigao sam palac da je pitam da li je sve u redu. „Jeste, hvala ti“, pročitao sam sa njenih usana. Osmehnuli smo se jedno drugom i krenuo sam dalje.

Dobitnici Chevening stipendije britanske vlade

Dobitnici Chevening stipendije iz Srbije, 2016/17

Mnogo se puta u životu desilo da se u određenim situacijama na trenutke osetim potpuno izgubljeno i zbunjeno, pa onda u sebi podviknem „Hajde, saberi se!“. Ali, do danas, ništa nije nadmašilo moje lutanje najvećim londonskim aerodromom. Ne mislim tu samo na fizičko lutanje do kog je naravno došlo i koje je svakako trajalo jako dugo, već i na mentalno lutanje. „Gde, pobogu, u ovom haosu da sednem? Gde su ovde kafići, restorani? Šta da jedem? Umirem od gladi! Hoću li imati dovoljno novca i koliko smem da potrošim na samom aerodromu? Dok sam pokupovao šta mi je trebalo pred put, sleteo sam u London sa svojih 150 evra. Kakve su uopšte cene ovde? Zašto ja ovo nisam potražio na guglu dok sam bio kod kuće, zašto se nisam informisao na vreme? Idem na google maps. Kakav google maps na aerodromu, daj bre, samo hodaj, pitaj sve što ti nije jasno. A, da, ja nemam ni internet, jer sam ga ranije kod operatera zabranio za roming. Zašto nemam WiFi, zar ne bi trebalo odmah da ga pronađem na ovako velikim aerodromima? Gde da ga uhvatim? Kuda jure svi ovi ljudi i zašto se ja gurkam s njima kad ne znam ni gde sada da idem? Zašto mi traže da sklonim kofer s prolaza kada ja još uvek ne znam na koju ću stranu?“

  • „Koka kola.“
  • „Mmmmm…you mean….“
  • (O, bože, Igore, u Engleskoj si – „Coke, drink, please…and coffee with milk“)
  • „Hot or cold?“
  • „What?“
  • „Milk…“
  • „Yes, with milk, with milk.“
  • „Hot or cold?“
  • „Oooohhhh you mean milk like milk, oooohhh…hahaha…hot, hot!“

Već u mojoj prvoj komunikaciji s ženom na britanskom tlu, shvatio sam kolika je greška bila što ipak nisam uradio ono što sam sebi obećao da hoću – pre odlaska na jednogodišnje master studije u Velikoj Britaniji, pogledati neku seriju u kojoj svi pričaju britanskim akcentom, kako mi sam akcenat ne bi odvlačio pažnju u komunikaciji. Posle najmanje 30 minuta hodanja okolo naokolo s koferom u desnoj ruci i glomaznim rancem na ramenima, sedoh u neku udobnu fotelju. O, konačno i WiFi. „Gigoooo, javi se mami, žena se mnogo zabrinula, ja sam je malo smirila“. Hvala Nina. Viber. Zovem mamu. „Pa siiineeee, pa što se ne javljaš, pa jesi li stigao, da li je sve u redu, pa gde si, pa što to toliko traje, pa kako to taaaakooo sveee?“ Objašnjavanje smo završili prepiskom jer smo se slabije čuli – po prvi put u životu bio sam toliko daleko od roditelja. „E, dobro, sad treba stići na neki kao…terminal, beše?! Idem peške, imam dovoljno vremena (haha!)…“ Na sreću, nalećem na taksistu koji mi, posle razmenjenih pogleda, nudi svoju uslugu.

Proslava 26. rođendana sa prijateljima

Moji najbliži prijatelji koje sam upoznao u Engleskoj: Rakel, Maja, David, Đan Karlos, i Artem

  • „No, thanks, I will walk.“
  • „Where do you go?“
  • „Terminal 3…or 4…wait, I need to check“
  • „Do you know where you are?“ (uz širok osmeh i prelepih zuba)
  • „No, I don’t, I need to check.“
  • „Hahahaha, man, hahahah maaaan…“

Čovek se već jako glasno smeje dok mu kolega pljucka ljuske od semenki i čudno me gleda. Sada mi već objašnjava da je, zbog distance između dva terminala, ako već treba da stignem što pre, moja ideja da sa ogromnim koferom i rancem hodam do tamo, potpuno nerazumna, a još mu je smešnije bilo to što sam mu nespretno rekao da ne znam ni gde se trenutno nalazim. A, i kada bih krenuo peške, bilo mu je vrlo očigledno da nemam pojma na koju stranu da krenem. Ulazim u (mislim da je bio crne boje) taksi. Vožnja je trajala dobrih 10-12 minuta. Opet razmišljam u sebi. „Zašto se nisam bolje pripremio? Zašto se nisam raspitao o veličini aerodroma i pogledao koliko mi je vremena potrebno da stignem od jednog do drugog terminala, koliko su oni udaljeni i koje su mi opcije prevoza na raspolaganju? Koliko će uopšte da me košta ovaj taksi? Zašto, Igore, uvek mora neka improvizacija i „biće sve dobro, snaćiću se ja“, zašto uvek tako? Ma, ej, da li sam uopšte mogao da se pripremim? Mogao sam da čitam o hiljadu stvari i opet bi moglo da se desi nešto nepredviđeno. Ma, daj, ne seri više, zašto uvek neki pritisak čak i kad je sve u redu, ovo je sve normalno, prvi put si ovde. Uživaj, vidi kako je ovo jedno sjajno mesto na kom svi negde žure i sad si i ti tu. Uživaj, uživaj!“

Igor Besermenji u Birmingemu

Moja prva fotografija iz Birmingema

Deo života koji sam proveo u Velikoj Britaniji naučio me je nekim važnim lekcijama i istinski promenio jedan dobar deo mene kao čoveka. Bio je to možda i pretposlednji deo mog odrastanja i formiranja ličnosti. Poslednji je usledio po povratku iz Velike Britanije. Tamo sam, kao i mnoge moje kolege, uradio važne stvari za sebe, svoje znanje i iskustvo, upoznao puno ljudi, ali sam, ipak, prošao i kroz neke manje prijatne trenutke, od kojih je najneprijatnija bila – bolest, teška infekcija kože proistekla iz, u početku, bezazlenog atletskog stopala, onda kada mi je, svakako, najmanje trebala – na početku drugog semestra i u sred perioda kada traju predavanja. Međutim, o svemu tome, lepom i manje lepom, ću saznati tek mnogo kasnije.

Za sada, stižem na terminal na kom treba da budem i odakle će me organizovanim prevozom odvesti do stana koji će biti moj novi dom narednih godinu dana. U Birmingemu, u delu koji se zove Seli Ouk. Stižem do mesta gde već mnogi mladi ljudi čekaju isti autobus i prvo upoznajem čoveka po imenu:

  • „From Venezuela, David Rodriguez, nice to meet you!“
  • „Hey, Igor Besermenji, nice to meet you too!“

David Rodrigez će, ispostaviće se, biti moj novi prvi komšija, moj novi prijatelj i čovek koji će mi u narednih 12 meseci u mnogim situacijama pomoći. Nekoliko godina iskusniji od mene. Poslednjih 12 dana u Velikoj Britaniji provešću živeći sa njim, u malom sobičku „2 sa 2“, u zabačenom delu Birmingema.

(nastaviće se)

Savet broj 1: Kada putujete daleko, nemojte da vas mrzi da se što pre javite svojim roditeljima i prijateljima. Vama se možda žuri i zbunjeni ste i gladni, ali njima je, tamo daleko, kod kuće, dok ne znaju gde ste i kako ste, ipak, mnogo teže.

Savet broj 2: Temeljno se pripremite za svoj odlazak na studije u inostranstvo. Da, to uključuje i najosnovnije i najjednostavnije informacije o aerodromu na koji slećete, cenama autobusa i taksija, hrane i pića, vremenu koje vam je potrebno da obavite sve što treba. Nemojte da vas mrzi da sve istražite i ne oslanjajte se baš uvek na svoje sposobnosti da se snađete. Priprema je, ipak, vrlo važna – naročito ako prvi put odlazite u inostranstvo na duži period.

Savet broj 3: Dobro upamtite sve ljude i situacije u kojima ćete se naći. Kada jednom sve prođe, želećete da se sećate svega. Nešto će se pretvoriti u veliku životnu lekciju, nešto u korisno iskustvo, nešto u novo prijateljstvo, a nešto, jednostavno, u uspomenu na jedan trenutak koji vam se više nikada neće ponoviti.

(Igor Besermenji, decembar 2018.)