IGOR BESERMENJI: Zorana Mihajlović, opoziciona pozicionarka

ASIMILACIJA PRELETAČA

Besermenji je autor teksta

Igor Besermenji

Od Siniše Malog, Gorana Vesića i Gorana Kneževića do Jelene Trivan i plejade pojedinaca i manjih političkih stranaka u čiji opozicioni status javnost s pravom sumnja, asimilacija mnogih „žutih“ kadrova (kako pripadnici vlasti nazivaju sve koji su postojali pre početka napredne ere 2012. godine) u naprednjačkim redovima prošla je relativno uspešno. Poslanica Demokratske stranke Gordana Čomić je primetila kako su, prema verziji SNS-a, demokrate krive za sve od Hamurabija pa do danas, ali da se to ne odnosi na demokrate koje su u međuvremenu promenile stav pa danas podržavaju vlast – oni, ipak, i te kako valjaju. I, ne samo to – podobni su za najznačajnije funkcije i Aleksandar Vučić ih rado prima u svoj najuži krug saradnika.

U ovom trenutku ne postoje naznake za to da bi u skorije vreme moglo da dođe do značajnije promene na političkoj sceni u Srbiji, makar kada je reč o promeni vlasti, pa da tako vidimo nova kadrovska prelivanja s jedne na drugu stranu. Mediji su se sporadično bavili nastupima pojedinaca bliskih strankama na vlasti, koji su im nakratko zaličili na opozicione. Socijalista Branko Ružić je pre nekoliko godina bio mnogo jasniji i glasniji u kritikama na račun Aleksandra Vučića nego što je to danas. Velimir Ilić je, ako mu se može verovati, skinuo sebe sa liste saradnika naprednjačke vlasti, a povremene neregularnosti u istupanju u odnosu na današnju vlast uočljive su i kod Milutina Mrkonjića. Ipak, teško da bilo koji od njih trojice ima bilo kakvu nameru da ode dalje od sporadičnih kritika na račun pojedinaca, a postavlja se i pitanje njihove relevantnosti među biračkim telom.

OPOZICIONA POZICIONARKA?

S druge strane, mnogo se konkretnije govori o opozicionom potencijalu Zorane Mihajlović, ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, iako se ona i danas prilično trudi da jasno stavi do znanja da Aleksandar Vučić ima njenu apsolutnu podršku – to je nekoliko puta nedvosmisleno i izjavila. Ali, ako ga zaista ima makar i u naznakama, zanimljivo je ispitati prirodu opozicionog potencijala ministarke Mihajlović. Da li je ona opozicija u poziciji i jedina osoba u zemlji koja se može pohvaliti statusom pozicione opozicionarke?

Za Mihajlović se može reći da je verovatno socijalno progresivnija u odnosu na svoje kolege iz stranaka koje čine vladajuću većinu, iako i ova tvrdnja dolazi sa zadrškom. Premda se kao predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, ali i sa pozicije potpredsednice Vlade Srbije, nije libila da zbog kočenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti više puta uputi kritike premijerki Ani Brnabić i ministru rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Zoranu Đorđeviću, nejasno je zašto se Mihajlović, ako joj je Zakon zaista važan zbog samog statusa žena i muškaraca, tako i zbog Poglavlja 23 u pregovorima sa EU, nije više potrudila da obezbedi jasniju podršku predsednika države i zamoli ga da iskoristi svoj autoritet koji ima u odnosu na Vladu, a koji često vrlo transparentno i obilato koristi onda kada ne treba. Kada je reč o pravima LGBTQ populacije, Mihajlovićeva je davala nejasne izjave, iako se mora reći da za razliku od mnogih svojih kolega nikada nije javno vređala ili omalovažavala pripadnike te populacije. Nije zabeležno da je osporavala prava ljudi da se okupljaju na „Paradi ponosa“ ili samo održavanje manifestacije, ali jeste izjavila da je lično protiv istopolnih brakova zbog bele kuge u Srbiji. Mihajlović do danas nije objasnila u kakvoj su to uzročno-posledičnoj vezi problem sa natalitetom i istopolni brakovi, kada takav brak u Srbiji još uvek ne postoji, te samim tim ne može imati nikakve veze sa belom kugom u Srbiji.

U ekonomskim pitanjima, ona je nedvosmisleno na kursu koji je prvo držala Vlada na čelu sa Aleksandrom Vučićem, a danas Vlada Ane Brnabić i tu sigurno ne bi bilo nikakvih promena. Podrškom prelasku niškog aerodroma u državne ruke pokazala je sklonost centralizaciji, uprkos velikom protivljenju građana, a doživela je i da bude izviždana od lokalnog stanovništva prilikom nedavne posete Nišu. I u ovoj situaciji, međusobna podrška Vučića i Mihajlović bila je vrlo jasno predočena u svim njihovim medijskim nastupima.

Uskopolitički gledano, potencijal ministarke da bude poziciona opozicionarka je najmisteriozniji. Jasno je da se za razliku od većine naprednjaka i socijalista ne libi da kritikuje svoje kolege, pa i samu premijerku. Njeni sukobi sa Ivicom Dačićem i Vojislavom Šešeljom, prevrtanje očima i javne kritike Ani Brnabić, često su bili tema medija. Čini se da nema nikakvu podršku jednog od najvećih propagandista ove vlasti, urednika Informera Dragana J. Vučićevića, što je već samo po sebi pohvala i u određenoj meri preporuka za opozicionaštvo. S druge strane, po gradu se mogu čuti priče koje dolaze od članova najveće stranke da u samoj SNS Zorana Mihajlović nema gotovo nikakvu podršku, što je verovatno direktna posledica njenih javnih izleta u kritikama na račun saradnika i saboraca, koje članovi SNS, zbog prirode i atributa te stranke, baš i ne mogu da razumeju. U tom smislu, ona verovatno ne bi mogla da okupi značajniji broj pristalica vlasti u eventualnom suprotstavljanju strukturi čiji je danas deo. Pa ipak, o njenoj opoziciji u poziciji nastavlja da se govori. Vreme će pokazati da li te priče imaju osnova, ili su posledica toga da je vrlo često ministarka Mihajlović u društvu ljudi koji imaju problem čak I sa skrivanjem nedostatka elementarne pristojnosti u ponašanju i komunikaciji, te je to samo po sebi izdvaja u odnosu na saradnike.

(Igor Besermenji, autorski tekst objavljen u listu Danas, april 2018.)

2018-05-27T16:17:34+00:0025.04.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.