Malo je toga ostalo nerečeno. Srbija je, danas, država koja pripada svima samo ne njenim građanima – ili, barem, ne onom delu građana koji bi se mogao nazvati „daleko najvećim, najbrojnijim“. To su oni građani, obični ljudi, koji su daleko od glavne scene – nemaju tate, mame, kumove, braću i stričeve koji su za života ušli u razne kombinacije sa ovima i onima, desnima i levima, pravima i pogrešnima – to su oni ljudi koji, dakle, nisu ničiji, osim što su svoji. Nemaju generacijsku pripadnost, a ni sami se nisu odlučili da pripadnu, da budu po svaku cenu lojalni, nikada, nikome. Njih nema nigde – nisu u planu ni za šta, nikada, nikome, a i nema ih ni u agendama i izbornim strategijama političkih stranaka, jer su svi ti pametni PR, krizni, ljudski i ostali menadžmenti, te izborni stratezi, procenili da od njih nema vajde i da im, srazmerno tome, nema ni smisla pridavati pažnje ili vremena. Oni zakeraju, zahtevni su, nerealni i nenormalni, uz to i nesposobni, da se prilagode novonastalim obrascima vertikale normale u današnjoj Srbiji koja kaže prodaj se, zgrabi, otmi, ćuti, žmuri, pravi se lud – tako kažu ovi pametni i sposobni, uvaženi i snađeni ljudi u današnjoj socio-političkoj realnosti države Srbije. Pa ipak, ja vam mirne duše kažem, nemojte ići njihovim putem, putem ovih danas bitnih i snađenih, jer sam ih upoznao, video sam ih sve i verujte mi, nije vredno.

Ja ih sve često srećem, često i vas srećem, jer se pronalazimo i prepoznajemo. Dobro, sad malo ređe, jer sam postao stjuard i sve ređe i kraće boravim u Srbiji i jer je posao takav da se svakog dana budim negde drugde, pod kapom nebeskom. To, naravno, ne znači da se neću vratiti da ih opet sretnem, da se opet sretnemo. O, kakve ja samo planove imam! Sramota me je i da pričam, osim svojim najbližim ljudima, porodici, prijateljima… Ma, ni oni ne znaju baš sve. Da znaju, rekli bi, ovaj naš je sto posto lud. Naučio sam, da čovek celu istinu mora zadržati samo za sebe. Bar neki detalj, nešto sitno, neki kec u rukavu, nešto što se ni sa kim ne deli, nešto da ostane o čemu se čovek može ispričati sam sa sobom, onda kad je zaista sam sa sobom. Ali sve ima svoje vreme, a ovo današnje, u Srbiji, nije ni moje, a ni vaše, čim čitate ovaj tekst i ja želim da vas ohrabrim što je tako, ma kako to sada zvučalo.

Dugo nisam napisao ništa, jer poslednji put kada jesam, a bilo je to pre par meseci, prilično sam se razočarao i odlučio da je vreme za novu pauzu. Ide to tako kod mene, taman što krenem da pišem, ponovo napravim dugu pauzu i takav ritam traje već dobrih godinu dana, pa i duže od toga. Možda je to i zbog toga što većinu vremena provodim daleko od svih dešavanja u Srbiji, možda, ali ne tvrdim da je to jedan od većih razloga.

Dosta se toga promenilo. Mnogi ljudi su, jednostavno otišli, a došli su neki novi. Mnoge stvari koje sam nekada morao ili verovao da moram, više ne moram. Malo mi se promenio i ukus, stil, sve sam manje nervozan, imam sve više strpljenja, ništa ne forsiram, sve više tražim od sebe, a sve manje od drugih. Ne očekujem ništa, iako mnogo radim i imam puno planova. Zdravlje je dobro, hvala na pitanju, a i u odličnoj sam fizičkoj i mentalnoj formi – nikad boljoj, rekao bih – naročito fizičkoj! Istina je, nisam nikada bio dalje od svoje struke, mnogo znanja sam naprosto zapustio i zaboravio i čitam i učim mnogo manje nego što sam se nadao (nekada davno verovao sam da ću u ovo vreme završavati doktorske studije), ali sve ima svoje vreme. Ovo je, kod mene, sada vreme za puno rada na nebu, putovanja, treninga, postepenog rešavanja nagomilanih tema iz prošlosti i prosto, slavljenje života i njegovih neočekivanih preokreta i prilika. Za uzbudljiva buđenja u krevetima širom sveta, za neočekivana druženja sa ljudima iz raznih krajeva planete.

U međuvremenu, priznajem, zabavljam se više nego ikada pre. Najvažnije, konačno sam u mogućnosti da pomognem svojim roditeljima onako kako želim, što mi je oduvek bilo visoko na listi prioriteta, da pomognem i sebi, da pravm planove, investiram u njih i smišljam šta će biti naredna 3, 4 koraka koja treba napraviti, da bih ostvario svoje dalekosežne ciljeve. One, o kojima ne pričam tako glasno, jer neću da baš svi misle da sam potpuno poludeo – dovoljno mi je mamimo i tatino: „sine, ne znamo kako ćeš ti sve to, ali čuvaj se“.

Vesti iz Srbije su mi jednako tužne i depresivne, ali me više ne iznenađuju i nemam više neke potresne reakcije na njih, kao nekada. Drago mi je što vidim da se barem više ne ćuti o svetim kravama vlasti, opozicije i ostalih povlaštenih krugova, zbog kojih običan čovek u Srbiji pati, dok zaslepljena masa frenetično tapše, da l’ na političkoj tribini, da l’ na ulici, da l’ na koncertu, da l’ pred televizorom. Drago mi je što ima puno hrabrih ljudi koji se ne plaše da upere prstom u neopravdano povlaštene u Srbiji, bez obzira na osudu okoline. Ne osuđujem nikoga, ali nemam baš ni mnogo razumevanja za mladog čoveka koji kaže „morao sam“, „to je tako u Srbiji“, ili „nikad se ništa neće promeniti“. Nemam baš mnogo razumevanja, zato što znam kako su na sve reagovali mnogi moji prijatelji, znam kako sam na sve reagovao, mnogo puta i ja – nismo na svoje čelo zalepili cenu, već smo nastavili dalje kao solo igrači, bez bilo čije podrške ili obećanih rezultata, ostavljajući iza sebe sve što je delovalo kao već nekakav početak organizovanog života. Promeniće se mnogo toga, i te kako, ali ne u ovom vremenu i ne sa ovim ljudima i više nemam iluzija oko toga. Srbiju će promeniti samo duga, jaka i beskompromisna borba običnog čoveka. A život, naravno, ide dalje, za sve nas.

Hvala svima vama koji ponekad bacite pogled na blog i pošaljete mi poruke – sve cenim i nisam siguran kako sam tačno to zaslužio, ali hvala. I žalim što uglavnom ne stižem da se uvek i svakom pojedinačno zahvalim. Hteo sam samo još i da kažem da, nemojte, ni slučajno, nikada da odustanete od sebe, niti da se pretvorite u nešto što niste. Video sam ljude koji su potpisali takav ugovor sa đavolom i verujte – nije vredno… zaista nikako nije vredno. Nemojte popustiti pod težinom vremena u Srbiji – znam da nije lako, ali iznad svega, nastavite da poštujete svoje vaspitanje, karakter i dostojanstvo i budite se svakog jutra sa idejom da ćete tog dana biti još jači borac nego što ste to bili juče. I još nešto – siguran sam, jer vidim kako mi pišete, da se ne bismo složili oko svega vezanog za politička pitanja i stavove, ali mi se nekako čini da je to u ovom vremenu i daleko manje važno – ostanite ljudi, svoji i ničiji, borci, individualci. Sve prođe. Svaka muka, svaki problem, svaka nevolja. Sve prođe. Rezultati vaše borbe, promeniće Srbiju, jednog dana.

(Igor Besermenji)