Aleksandar Vučić biće odgovoran za bilo koju eventualnu žrtvu političkog nasilja u Srbiji. Ako je on spreman da zarad opstanka na vlasti orkestrira nerede po ulicama, to bi građanima, a tu pre svega mislim na onaj deo koji se zove njegovim biračima, trebalo da bude jasan alarm da svojim glasovima na vlasti održavaju jednog beskrupuloznog čoveka kog su moć i novac toliko odvojili od realnosti, da se sada već može smatrati čovekom opasnim po živote građana Srbije.

Međutim, kako se taj alarm (i dalje) ne pali kod njegovih birača, onda je celokupna odgovornost za sprečavanje da do takvog scenarija dođe na ostatku građana i organizovanoj opoziciji. Ne postoji ni jedan razumu prihvatljiv razlog za rastakanje opozicionog potencijala pred same izbore –  barem ne na način kako se to sada događa – da mesec dana pred glasanje dođe do ozbiljnog razmimoilaženja stavova oko bojkota, te da se insistira na upitnosti postojanja SzS, a onda i ujedinjene opozicije kao takve, pa onda i pojavljivanje Borisa Tadića, koji, iako možda sa najčistijim namerama, u sred najveće oluje među opozicijom pokušava da preuzme kontrolu na ne baš najbolje pripremljen način.

Da neko mora da se sabere i preuzme kontrolu nad situacijom – više je nego jasno. Nažalost, barem kada je o kampanji bojkota junskih izbora reč, za to je, možda, već prekasno. Ali, način na koji je Boris Tadić to uradio, za sada nije doneo ništa dobro. Jer, čak i da je ujedinio opoziciju oko ideje da se na izbore izađe sa listom „Zajedno za bojkot“ koja bi bojkot uvela u Skupštinu, nerealno je bilo očekivati da se u samo mesec dana koliko je do izbora ostalo, opoziciono orijentisani birači značajnije motivišu – i ne samo to – nedovoljno je vremena i za objasniti im zašto sada, odjednom, ipak treba izaći na izbore. U tom smislu, Sergej je u jednom sigurno pogrešio – on ima potpuno pravo da misli da je ideja bojkota potrošena i prevaziđena – i on u tome može biti i u pravu – ali njegov zaključak dolazi prekasno da bi doneo svrsishodan ishod. Ako je želeo da odustane od bojkota, to je trebalo da učini mnogo ranije, ne čekajući da jednako postupe i ostali predstavnici opozicije. Rezultat svega ovoga biće neminovan raspad opozicionog potencijala među biračima i bez ikakve sumnje, 21. juna će se obe ideje – izlaska i bojkota, raspasti – iz opozicionog ugla gledanja. Kako se ni jedna ni druga neće ostvariti u svom punom potencijalu, mimoićiće se negde na polovini i tako sprečiti jedna drugu da uspeju. Svakako, neko će zasigurno sesti u skupštinsku klupu, ali onda će ga tamo sačekati surova istina da o njegovom vremenu i pravima da iz te klupe deluje, odlučuje do srži nepravedan i pokvaren sistem unutar vladajuće stranke, kao i samovolja i zvonce predsednice Narodne skupštine.

Imajući sve ovo u vidu, posle svega sugerisati građanima kako da postupaju prema ideji bojkota bilo bi neodgovorno. Jedino što svakom građaninu Srbije sada preostaje jeste da zaista odluči prema sopstvenom uverenju u to šta mu je najbolje učiniti. Da nazovemo stvari pravim imenom – građani koji su naklonjeni opoziciji nemaju mnogo veze sa ovim izborima i oni su de facto već sada stvarni gubitnici ovih izbora, ma kako se poneli prema njima. Naprosto, nije izvršen dovoljno snažan i dugotrajan pritisak na političke aktere koji ih zastupaju da precizno i jasno utvrde šta im je činiti u postojećoj situaciji. Imajući to u vidu, prva sledeća šansa za građane Srbije doći će tek po završetku izbora – tada će moći ili da se jasno odrede prema postupcima sadašnje opozicije, ili će se već pojaviti neka nova grupa ljudi koja će reći da je repriza bilo i previše i koja će uspeti da definiše neke nove okvire opozicionog delovanja.

(Igor Besermenji)