Najava Luke Maksimovića, koji se proslavio kao „Beli“ kandidat za predsednika Srbije pre nekoliko godina, da bi mogao da osnuje političku stranku, ili se na neki drugi način „vrati“ u politiku, uzburkala je strasti među građanima, ali i političkim akterima – i ne bez razloga. Šala, šega i komika (ili velika prevara, u zavisnosti od ugla gledanja) je svojevremno postigla treći najbolji rezultat na izborima za predsednika države, animirajući grupu redovnih neglasača koji su u čoveku na belom konju koji preleće iz jedne stranke u drugu, videli sjajnu priliku da se, verovatno bez mrve pretencioznosti, tih par nedelja tokom izbornog ciklusa samo dobro šegače sa obolelom političkom scenom Srbije. Naravno da bi se moglo toliko toga reći o neposrednim i brutalnim posledicama na živote građana koje takav pristup biračkom pravu ima jednom kada se proglase rezultati izbora, zatvori paradna zavesa i pogase svetla, ali u Srbiji je pre političke scene, do apsurda dovedena njena svakodnevica.

To je, naravno, urađeno smišljeno, kako bi se kod građana razvila svest o tome da je Srbija jedan leš kom nema pomoći, a čiji su oni sastavni deo. Tome, ako se zadržimo samo na politici, posebno doprinosi sposobnost političkih metuzalema kojima je odavno mesto u katakombama političke scene, da na njoj opstaju iznad nivoa zemlje, s jedne strane, a s druge još tekuća nesposobnost svih ostalih da ih tamo pošalju. Doprinosi, svakako i čitav pokret političkih i društvenih hroničara-analitičara, koji broji njih 30-40, koji se u mejnstrim medijima promovišu u svete krave, a koji su, zapravo, ili deo PR paketa političkih stranaka, ili su deo generacije koja smatra da je prošla gore nego što je to po kvalitetu zaslužila, pa su im u skladu s tim i javna obraćanja, koje prosečan građanin Srbije, koji je u svakom slučaju prošao mnogo gore od njih, ne može ni da čuje, a ni da razume. Razlika među njima je što ovi prvi koji su potpisali da budu deo PR paketa političkih stranaka, defetizam, beznađe i smrad poruke da niko nikada ništa ne može i neće promeniti, šire za novac, a ovi drugi zato što im je važnije da nam ispovede svoje lične animozitete, opravdanja i razočarenja u ideje i ljude kojima su verovali, postajući tako „korisni idioti“ – neki od njih to čak i priznaju!

Ipak, ma koliko bolna ta istina bila, na građanima zaista leži krajnja odgovornost za stanje apsurda u koji je dovedeno celo društvo, a ono što im je svakako uvek na raspolaganju jeste – lična inicijativa! Bez obzira na to koliko vas okolina vuče u življenje apsurda u kom je jedan Mića Megatrend izdavač diploma odabranima za državnu službu, Dačić izdavač diploma za diplomate i diplomatkinje, a Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin nekakvi autoriteti policajcima i vojnicima, vi faktički nećete živeti taj apsurd ako mu se svakodnevno, na ličnu inicijativu, opirete. Zato su istinski heroji svakodnevice koju žive građani Srbije, ljudi koji su u poziciji da se, ličnim primerom, javno opiru tom apsurdu promovišući ličnu inicijativu, odsustvo straha i profesionalizam u životu i radu. Ono što su u proteklih par nedelja uradili uzbunjivač iz fabrike oružja „Krušik“ Aleksandar Obradović, Združena akcija „Krov nad glavom“, „Odbranimo reke Stare planine“, te novinari Miodrag Sovilj i Adam Santovac, važniji je učinak opiranju životu vođenom u apsurdu, od bilo kog političkog govora ili političke analize, izrečene ili napisane, tokom dugog perioda vremena.

Jedino ličnom inicijativom (pored učešća u politički organizovanim akcijama koje su takođe stvar ličnog izbora), građani danas mogu da žive izvan kruga apsurda kojim u Srbiji diriguju neopravdano privilegovani pojedinci i grupe, kojima, na žalost, na ruku još uvek idu brojne političke i druge okolnosti u zemlji i inostranstvu. Ipak, ne postoji način da iskrena lična inicijativa ostane nezapažena od strane određenog broja građana, posebno zato što je retka i što se kao takva ističe u mulju podaničkih odnosa koji vladaju u današnjoj Srbiji. Od informacija o državnom kriminalu koje je sa javnošću podelio Aleksandar Obradović, rizikujući tako sve u životu osim samopoštovanja, ili strpljivog višemesečnog rada Adama Santovca koji je doveo do toga da sponzor diploma 50% funkcionera Srpske napredne stranke objavi da prodaje Megatrend i napušta Srbiju, od svega ovoga i drugih primera lične inicijative, ne može biti glasniji nikakav lutak apsurda iz redova političara ili analitičara. Ne može biti glasniji, makar se našao i na svim naslovnim stranama, ili na glasačkom listiću, ili u političkoj emisiji, ili objašnjavajući nam kako „i građani i EU“ podržavaju ovo što živimo, „pa šta je onda problem?“, „svejedno je“, „Vučić je talentovan političar“, „ništa se neće promeniti“, „opozicija je gora od vlasti“, „svi su ipak isti“ i slične mantre i masne laži dežurnih defetista, neviđenih smarača, krvopija i promotera apsurda i nemoći. Oduprite im se ličnom inicijativom, toga se najviše boje!

(Igor Besermenji)