IGOR BESERMENJI: Otac Spensa, Jovan Dejanović

Igor Besermenji

Igor Besermenji

UTISCI U 6h

Novosađani, koliko volite Spens? Ja sam jedan od onih koji se u njegovoj blizini oseća kao da je još uvek u Novom Sadu, što sve češće ne mogu da kažem za naš grad. Otuda i moja želja da jednog dana kupim stan u blizini, sa pogledom na Spens, da mogu za minut da se sjurim dole i uskočim u njegove bazene…

Pre šest ili sedam godina, prvi put sam otišao da plivam na bazenima Spens-a u ranojutarnjoj smeni, oko 6:15h i vremenom to je postala jedna od mojih najzdravijih navika.

Prvi utisak – Novosađane mrzi da rano ustaju.

Drugi utisak – Novosađane mrzi da rano ustaju kako bi plivali.

Treći utisak – Ipak nije sasvim prazno, neko lagano i nečujno krstari u najdubljem delu malog bazena.

NA BAZENIMA SPENSA…

Svakako, bilo je tu i nekoliko spasilaca bez kojih nijedan bazen ne može, momaka malo starijih od mene koji su u daljini dočekivali novi radni dan uz dve šoljice kafe. Možda se još koja duša budila u hladnoj vodi velikog bazena, ali na to nisam obratio pažnju, jer mi je tog svežeg jutra nekog ranog proleća toplija voda malog bazena bila primamljivija.

U tom najdubljem i najudaljenijem delu malog bazena, zraci jutarnjeg sunca su mi, nakon što bi se na svakih nekoliko sekundi oslobodili oblaka, skretali pažnju na starijeg gospodina koji je gotovo bez pauze plivao od jednog do drugog ćoška bazena. Bez laganja, bio sam ljubomoran što je stigao pre mene i izabrao da pliva na najlepšem mestu, koje je zbog blizine prozorima bilo najviše obasjano suncem i ja sam želeo da gospodin što pre završi s plivanjem i ode. Dok sam plivao sredinom bazena, zamišljao sam scenu kako taj uporni i vitalni gospodin odlazi a ja, pre nego što bilo ko drugi stigne, brzo doplivavam do mesta na kojem je bio on i žmureći se prepuštam sunčevim zracima i tihoj, mirnoj vodi. Definicija opuštanja, uživanja, jutarnje doze sreće.

Međutim, kako sve što je lepo navodno kratko i traje, tako je i smena za novosadske koke i petlove koji preferiraju plivanje trajala samo sat vremena. A, gospodin je bio uporan i plivao je, plivao, plivao… Znao sam da sutra moram da dođem pre njega i da ću to definitivno uraditi, jer već sam postao nervozan i besan. Želeo sam da plivam baš na tom mestu i želeo sam da kao on iskoristim svaki trenutak u vodi, a pod suncem. Znam da zvuči odvratno – želeo sam da iz vode izbacim očigledno upornog, vrednog, vitalnog čoveka u poznim godinama koji je plivao tako mirno i skladnim pokretima ruku i nogu, da je bilo uživanje i gledati ga, što sam krajičkom oka povremeno i činio. Definitivno, on nije bio prvi put tu. Ovo je bila očigledna rutina koju je gospodin obavljao na način koji je ukazivao na njegovu dozu jutarnje sreće. I ja sam želeo da mu to sutradan po svaku cenu oduzmem. Grozno, ali neka ide na dušu mojih 20 godina, koliko sam tada imao.

Ustao sam rano, popio kafu, doručkovao, došao sam na Spens, želim da plivam, uradio sam sve kako treba i… šta se desilo?! Neko ko je bar nekoliko puta stariji od mene, stigao je ranije?! E, pa, sutra neće moći, ustaću u 4:30h ako treba i to će biti moje mesto!!!

To je bio taj stav.

JOVA DEJANOVIĆ

Čovek kojeg sam želeo da izbacim iz bazena bio je Jovan Dejanović. Znate ga bolje nego ja. Nekadašnji gradonačelnik Novog Sada, jedan od omiljenijih i najčuvenijih u njegovoj istoriji, na neki način otac Spensa, simbola našeg grada, koji je podignut u vreme njegovog predsednikovanja Gradskom skupštinom. Ocu Spensa hteo sam oduzmem privilegiju da pliva gde i kada najviše voli.

Sada ovo zvuči još gore. Međutim, ja tada nisam znao da na nekoliko metara od mene pliva Jovan Dejanović. Zakopavam se sve dublje, ali i ovo ću pripisati svojih 20 godina. Ja sam tada znao za njegovo ime i prezime, znao sam i ko je bio, a malo pre toga počeo sam da vodim političku emisiju na lokalnoj televiziji pa sam počeo više da se interesujem za detalje vezane za naš grad. Ono što nisam znao je kako gospodin izgleda, pa samim tim ga nisam ni prepoznao.

Sutradan, on se mislim nije pojavio. Ja sam po svom planu ustao ranije nego ikada u životu i plivao na njegovom mestu. Ili je imao nekih drugih obaveza, ili je plivao u mojoj blizini pa se toga ne sećam jer sam previše uživao da bih se osvrtao oko sebe, ili je instinktivno osetio želju jednog klinca da se oproba u njegovoj “liniji”, pa je na jedan dan preskočio trening. Kasnije, ponovo me je pobeđivao u ranom ustajanju i plivao na svom mestu. I baš jednog od tih dana, jedan čovek s kojim sam se zapričao u bazenu, pitao me je – “Je li, znaš ko je onaj čovek tamo i koliko ima godina?” Tako sam saznao ime čoveka čiji sam deo bazena poželeo za sebe. Jova Dejanović. Čovek za koga sam znao, ali ga nisam poznavao. Uporno je nastavljao da pliva, svakog jutra, koristivši svaki minut ranojutarnje smene da ostane zdrav, brz, vitalan. I ja sam bio u blizini i povremeno ga posmatrao.

Pre nekog dana sam izašao iz Univera i neizbežno pogledao u ono nešto novo što raste tik do Spensa i što će ga, kažu skeptici, možda zauvek poslati u istoriju Novog Sada. Očigledno je da se Spens već duže vreme muči i tužno je što se neko dosetio da mu se, umesto injekcije pomoći, podvali konkurencija koja bi mogla da mu odsvira kraj, posle gotovo četiri decenije rada. Nadam se da će ipak preživeti, da će se oko njega neko malo više potruditi, jer ja ne mogu da zamislim Novi Sad bez Spensa i bez osećaja koji imam dok sam u njegovoj blizini. Tu mi je deda trenirao, tu je Monika Seleš vežbala kondiciju trčeći niz njegove stepenice, dok je pravila svoje prve teniske korake ka večnosti. A nisam još ni kupio stan s pogledom.

I za kraj, gospodine Dejanoviću, izvinite što sam želeo da izađete iz bazena pre vremena, ili se kojim slučajem uspavate pa dođete u kasnijoj smeni. Bilo je jače od mene.

(Igor Besermenji, april 2018.)

2018-05-27T16:19:08+00:0001.04.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.