IGOR BESERMENJI: Lutka na povocu partijske službe

SRS – OTROVNA POLITIČKA GRUPACIJA

Igor Besermenji se smeje

Igor Besermenji

Najbolje bi bilo nekako zabraniti Vojislavu Šešelju i SRS-u da se bave politikom – trajno. Nažalost, danas za tako nešto nema političke volje. Nažalost, bojim se da za tako nešto nema ni narodne volje, jer da ima, već koliko sutra bi sve prostorije te otrovne političke grupacije širom zemlje makar osvanule zasute jajima i jogurtom. Ali, kako bi volje za tako nečim i bilo, kada Srbiju danas vode Šešeljevi najbolji učenici i politička deca. Jedino se Tomislav Nikolić među najpoznatijim izdancima Šešeljeve škole povukao u poluilegalu, ali svakako i u tom statusu arči državne novce vodeći neartikulisani i nejasno postavljeni, potpuno netransparentni Savet za odnose sa Rusijom i Kinom.

U tom arčenju državnih para su svi radikali (bilo da su ostali verni SRS-u ili postali naprednjaci) veoma vešti. No, po tome nisu ipak i najpoznatiji. Najpoznatiji su po svom prostom, primitivnom i bahatom ponašanju, koje je nažalost odavno postalo deo političkog folklora u državi Srbiji. Upravo su, nažalost nezaboravne, radikalske kletve, pretnje i fizičko nasilje koje su sprovodili po skupštinama širom zemlje, označili da će Srbija u političkom kontekstu još dugotrajno biti radikalna. Radikalno primitivna, prosta i bahata. Većina tih pojedinaca i pojedinki i danas se, uprkos svim svojim ispadima u političkom životu i pred očima građana Srbije, i dalje aktivno bavi politikom i zarađuje za život na ime poslaničkih plata i drugih beneficija koje uz njih idu.

ŠOVINIZAM I MIZOGINIJA

Nekako su zbog jučerašnjeg divljanja radikala, pretnje mladoj političarki iz Demokratske stranke, Aleksandri Jerkov, koje su uputili predstavnici SRS-a u NSRS, ostale u drugom planu. Nažalost, navikli smo već da se u današnjoj Srbiji nekako sve završi na toj vrsti osude – „nedopustivo je“. Ma koliko ovo bila očigledna istina, to ne menja činjenicu da ovakva vrsta reakcija ne donosi nikakav realan rezultat, niti poboljšanje, ma od koga dolazila – evropskih zvaničnika, vlasti u Srbiji, opozicije, ili javnosti. Bolno je to što se ni na institucije ne možemo osloniti, jer u partijskoj državi srpskog tipa danas nema institucija. Postoje samo službe koje u raznim oblastima kojima se bave služe kao produžena ruka Srpske napredne stranke, za totalno sprovođenje ideje partijske države kojoj se niko ne može odupreti. Taj proces jednostavno mora biti brutalan kako bi u građanima ubio i poslednju nadu da se na bilo koji način mogu držati nezavisnim od postojećeg stanja – odnosno, da oni to mogu, ali da postoji velika šansa da će biti marginalizovani i stigmatizovani, a njihova elementarna egzistencija dovedena u stanje ugroženosti.

Naročito je ovo brutalan psihološki teror nad pripadnicima niže srednje klase. Više je nego očigledno da je jedini način da nezadovoljstvo građana značajnije odjekne u domaćoj i inostranoj javnosti, a onda i zabeleži nekakav rezultat, pojačana aktivnost samih građana, uz obaveznu saradnju sa predstavnicima građanskih inicijativa i političkih stranaka. Mi više nemamo nikakvo pravo da budemo gadljivi jedni na druge, ili na opoziciju i njihove predstavnike, jednako koliko ni sami opozicioni lideri više nemaju pravo da se nadmeću u sujetama.

U POLITICI NAM TREBAJU MUŠKARCI-FEMINISTI

Hilari Rodam Klinton je 1995. godine u Pekingu, pred učesnicima Četvrte konferencije Ujedinjenih nacija o ženama, održala govor na temu ženskih prava i tom prilikom rekla:Svaka žena, svaki muškarac, svaka porodica i svaka zemlja na ovoj planeti imaju svoj interes u raspravi koja se ovde danas vodi“. Hilari je bila u pravu. U tom smislu, mislim da će doći vreme kada će stepen svesti o problemu nasilja nad ženama i nejednakog tretmana i prava muškaraca i žena u Srbiji, dostići nivo koji će značiti da smo svi postali de fakto feministi. I da to bude jedna nepromenljiva konstanta koja će zauvek promeniti način na koji će građani Srbije razmišljati i odnositi se prema ovom pitanju. Srbiji je potrebno više muškaraca u politici koji će na Šešeljevu opasku da Aleksandru Jerkov neće tući, ali da će je do kraja života nazivati pogrdnim imenima, nastupiti muški i učiniti sve da Šešelja i bratiju proteraju sa političke scene jednom za sva vremena. Ne može se niko u 2018. godini nazivati „ustaškom kurvom“, a svakom ko tako nešto planira, treba unapred poslati jasnu poruku da takav kakav je, s takvim i sličnim namerama – nije dobrodošao u Srbiji! Ne u ovoj državi i ne u ovom društvu.

„Dama se neće vraćati“, ponosno je rekla Margaret Tačer 1980. godine na konferenciji Konzervativne stranke. Želim da i u Srbiji jedna političarka doživi ovacije koje su usledile Tačerovoj. A, Šešelju i sličnima želim političku penziju. Vojislav Šešelj, osim što je odavno potpuno irelevantan kao lutka na povocu partijske službe (ne državne, već partijske), nema ni moralno pravo, kao osuđenik za ratne zločine, da bilo kom političkom akteru u Srbiji više bilo šta kaže.

(Igor Besermenji, autorski tekst objavljen na portalu Autonomija, april 2018.)

2018-05-27T16:18:07+00:0019.04.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.