IGOR BESERMENJI: Čekajući da “zapad” Vučiću skrati mandat

Igor Besermenji se smeje

Igor Besermenji

Često se među opozicijom i građanima može čuti kako će ga „oni koji ga i (p)održavaju“ kad-tad skloniti sa vlasti. Misli se, naravno, na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i „zapad“ u najširem mogućem političkom značenju tog pojma.

Međutim, svako ko je malo upućen u događanja na tom „zapadu“ znaće da je sve manje izgledno da će se u skorije vreme bilo koji od međunarodnih subjekata za koje se pretpostavlja da imaju nekakvu moć da presudno utiču na režime zemalja u razvoju, zaista ozbiljnije baviti balkanskim liderima, uključujući i predsednika Srbije. S jedne strane, EU će biti sve zauzetija zauzdavanjem „orbanizacije“ Evrope, a taj talas već je uveliko zapljusnuo države Višegradske grupe i Italiju. Tamo gde još nije stigao, dolazi u vidu tihe vode koja breg roni, uključujući tu i Nemačku, preteći time ne samo da uzdrma osnovne vrednosti na kojima EU počiva, već i da okonča vladavinu najmoćnije evropske političarke Angele Merkel. Sa druge strane, SAD, odnosno Tramp, fokusirani su na trgovinske ratove koje vode na nekoliko frontova, sa sebi ravnim takmacima. U takvim okolnostima, niko ko drži do sebe u politici ne sme i ne može sedeti skrštenih ruku, čekajući da predsedniku Srbije „zapad“ skrati mandat. Takav stav ne samo da je neodgovoran i apsurdan, već ukazuje i na politički amaterizam u pojedinim delovima opozicije u najširem smislu tog pojma.

Lako je složiti se oko toga da je podrška koju Aleksandra Vučić uživa na „zapadu“ licemerna, ako se uzmu u obzir vrednosti do kojih EU i „zapad“ tvrde da još uvek drže. Ali, to ništa ne rešava. Ta podrška je delom i iznuđena. Naime, mi smo u Srbiji dobro znali da je normalizacija odnosa Srbije sa Kosovom nepovratan proces koji se mora završiti srpskim prihvatanjem nove realnosti koja je kreirana decenijama unazad i na koju je Srbija sama uticala destruktivnim politikama i pogrešnim političkim izborima. I, to što je jedan apsolutista sa nacionalističkom kamarilom na svojim leđima jedino što je Srbija bila sposobna da ponudi u ovako delikatnom političkom momentu, krivica je kako domaće političke scene, tako i svih nas građana Srbije. Ovakva politička scena Srbije proizvod je višedecenijskog odnosa prema politici i državnim funkcijama kao prema naslednoj svojini, koju političari prenose na svoje potomke.

Predsednik Srbije je i do sada bio stopostotni nosilac režima Srpske napredne stranke u Srbiji, koji se time ustvario pretvorio u režim Aleksandra Vučića. To se neće promeniti ni u narednim godinama. Na nesreću, nisu samo građani Srbije pozitivno odgovorili na ideju da Srbijom upravlja jedan čovek, već je na takav “dil” sa Srbijom pristao i “zapad”, a zbog viših interesa u politici kojima Vučić, ma šta danas govorio, dugoročno ne stoji na putu. No, međutim, nije “zapad” taj koji stanuje u Vučićevoj državi, nego građani Srbije, kao i svi koji tu žive i smatraju se opozicijom. Stoga je logično ne samo to da ponašanje predsednika daleko više pogađa građane i institucije države, već i to da se inicijalne ideje o razbijanju njegovog režima moraju javiti unutar tih struktura. Na primer, nema razloga za to da se ne radikalizuje nastup opozicije u Skupštinama Srbije i Beograda, ili za to da se ne izvrši veći pritisak na medijska čudovišta koja ne rade u interesu pravilnog informisanja građana, već imaju ulogu vladinih propagandista, na prvom mestu Informer. Osim toga, ozbiljniji otpor morao bi da se formira u okviru institucija države, jer nisu baš svi u njihovim redovima članovi stranaka na vlasti. Ovo poslednje jeste teško očekivati zbog straha ljudi od represije i gubitka posla, ali jednostavno je malo drugih alternativa za borbu. Ljudi moraju da razumeju da je pritisak koji je sa zapada stizao prema vladavini Slobodana Miloševića bio posledica toga što se radilo o čoveku koji je bio pretnja po utvrđene granice bivših federalnih jedinica. Danas toga nema, i u tom smislu nema paralele između Miloševića i Vučića. Samim tim, Vučić ni izbliza nije na nivou pretnje koju je nekada predstavljao Slobodan Milošević. Vučić je danas pretnja za građane države koju predstavlja, te otuda mora krenuti i otpor njegovoj autoritarnoj vladavini.

A, ako se već oslanja na “vanjski faktor”, onda je potrebno imati u vidu da se strategija koju opozicija zauzima obraćajući se zvaničnicima EU u vezi sa sunovratom demokratije u Srbiji pod dirigentskom palicom Vučića, pokazuje pogrešnom. Naime, očigledno je da će s njihove strane malo šta biti učinjeno da se zauzda njegova hirovitost, dokle god se ne ispune očekivanja koja EU ima od Srbije i njenih sadašnjih lidera, a pitanje je da li bi i onda došlo do značajnijih promena i koliko bi vremena proteklo dok se one ne dese. Umesto toga, opozicija u najširem mogućem smislu (političke stranke, nevladin sektor, građanski pokreti i inicijative) bi trebalo da stvara čvršće saveze sa političkim predstavnicima iz zemalja članica EU, koji takođe biju domaće bitke sa populistima, nacionalistima, autoritarnim vlastima i drugim kočničarima demokratskog razvoja njihovih društava. Govoreći kroz njihove glasove, a oni su svakako bliže centrima moći od bilo koga iz današnje srpske opozicije, moguće je da bismo postigli to da nas predstavnici EU i drugih relevantnih međunarodnih organizacija bolje i jasnije čuju.

(Igor Besermenji, autorski tekst za portal Autonomija, jul 2018.)

2018-07-11T06:29:13+00:0011.07.2018.|

Leave A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.