Meteorološki govoreći, prijatan novembarski dan u Beogradu – drugar i ja dogovorili smo sastanak (preciznije, on je odredio lokaciju) u restoranu Al Forno, valjda ga Beograđani i poznavaoci beogradske restoranske scene znaju kao bivši Šumatovac – meni nijedan od naziva nije ništa značio, tako da sam morao u taksi.

Pre toga, sišao sam iz autobusa na liniji Novi Sad – Beograd, na ono što je danas improvizacija autobuske stanice, sa pogledom na Beograd na vodi, potpis i ponos gradske i Vučićeve vlasti i kako dugo nisam bio tamo, pravo da vam kažem iznenadio sam se koliko je to uznapredovalo u smislu koliko je već površine zauzeto – autobus je stao na milimetre od zemljano-blatnjave smese nastale usled radova koji se odvijaju nekoliko desetina metara dalje. Pitao sam se da li ćemo imati prostor da spustimo noge kada budemo izlazili, a da ne bude baš pravo u tu smesu, ali na kraju je bilo sve u redu. Radnici koji rade tamo i na obližnjoj zgradi nekada glavne železničke stanice u Beogradu su bili posebno srećni, pevaju se pesme, čulo se i nešto slično jodlovanju – dobra atmosfera za moj prvi „pravi“ boravak u Beogradu posle gotovo 7 meseci!

Gugl mapa mi ništa nije vredela, krenuo sam na pogrešnu stranu i mada nisam kasnio, odluka je brzo pala – taksi. Ulazim i pitam taksistu da li mogu da platim karticom, pošto sam prilikom pozivanja taksija čuo da vožnju mogu da platim i na taj način, a da je potrebno samo da naglasim. Misleći da to treba da naglasim taksisti, bilo je kasno i taksista mi govori da sledeći put to kažem dispečerki prilikom poziva – u njegovom vozilu nema neophodnog aparata. I tu kreće priča zašto aparata nema  …

  • „Ja ne mogu sam da kupim neki polovan aparat, ma ustvari mogu ja da nabavim aparat, ali nema to što treba… nego mora sve to da ide preko firme Asseco…“
  • „A, zašto?“, pitam ga.
  • „Zato što samo oni imaju taj softver.“
  • „Mmm. Razumem.“
  • „A to je firma Igora Brnabića, brata Ane Brnabić“, nastavlja taksista.
  • „Da, da“ – odgovaram.
  • „Jednom vožnja 300 dinara, provlačim karticu, nema signala, ne radi. Drugi put vožnja do aerodroma 1700 dinara, nema signala, ne radi. Treći put opet ne radi. I, šta ću, nisu mi mušterije krive, mislim, nisam ni ja, ali tako sam bio u gubitku jer aparat ne radi. Nije to svaki dan bilo, ali desi se i šta ću, nema naplate vožnje, ljudi nemaju keš kod sebe, žure na avion, razumete, nisu mi ljudi krivi pa da ih ja zadržavam.“
  • „Pa što niste išli u tu firmu da se žalite ili da vam nekako nadoknade to?“, pitam ga.
  • „Bio sam“
  • „I“?
  • „Kažu oni meni – ma, ipak se to isplati, ipak ste više puta uspeli da naplatite?!“

(smejem se, pa kreće i on, obojica se smejemo)

  • „Eeee gospodine, to su vam Igor i Ana Brnabić, a kao, sve je slučajno. Baš on ima softver i baš njegova firma i baš je on brat premijerke.“
  • – „Znam ko su oni, bavim se novinarstvom.“
  • „A jel’ ?“
  • „Da.“
  • „E pa znate onda. A i mi taksisti svašta znamo, svašta od nas u Beogradu možete da saznate.“
  • „Ma ja mislim da vi treba da se žalite tamo i dalje.“
  • „Kome?“

Šteta što je vožnja stigla do svog kraja – ko zna šta bih još saznao.

(Igor Besermenji)